Izvor: Politika, 21.Jul.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko neće kompromise, ide u advokate
Treba širiti krug nezavisnih kontrolnih institucija
To što kod nas ostavke nisu uobičajene posledica je više stvari – najpre, potpuno devastiranog vrednosnog sistema. Ja sam studirao na beogradskom Pravnom fakultetu u vreme kad su profesori gubili pozicije i završavali u zatvoru zato što se nisu saglašavali sa tadašnjim ustavnim rešenjima. Profesor Mihailo Đurić i mnogi drugi su zbog toga napustili fakultet. Kasnije su se s režimom sukobljavali neki drugi nastavnici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve do 2000. godine. Današnji pravnici odrastaju u drukčijoj društvenoj klimi čiji je simbol ,,afera indeks”, sa profesorima optuženim za mito.
Drugu kockicu ovog mozaika čini odnos medija i javnosti prema ostavkama. Kad neko kod nas podnese ostavku kao izraz svog odnosa prema funkciji koju obavlja, i odgovornosti za tu funkciju, takav čin u javnosti se predstavlja kao gotovo nevažan.
Treća kockica mozaika je činjenica da ostavke ne podnose oni koji skoro i da nemaju nečim drugim da se bave osim politikom. To su takozvani stranački vojnici koji izvršavaju naloge svoje partije ali ne i svoje savesti. I u našem parlamentu sede takvi stranački vojnici. Od njih se i ne očekuje da se povuku ako vide da nešto ne funkcioniše. Od trenutka kada su potpisali blanko ostavke, za ove partijske vojnike odgovorni su njihovi ,,generali”, tj. predsednici stranaka.
Ko su onda ljudi koji i u takvom političkom ambijentu podnose ostavke? To su pre svega oni kojima politika nije prvo i jedino zanimanje. Oni koji smatraju da postoji granica do koje se može zadirati u samostalnost u obavljanju javnih funkcija. To pokazuju neka iskustva poverenika za informacije, zaštitnika građana i dr. I guverner Jelašić je rekao da podnosi ostavku iz ličnih razloga, ali iz njegovih intervjua se može naslutiti da je pokušao da ostane nezavisan i da je zato podneo ostavku. Ja mislim da je podneo ostavku kad je procenio da ne može da bude odgovoran za nešto što će se dešavati mimo njegove volje.
Ostavku je podnosio i profesor Vojin Dimitrijević, i to nekoliko puta na razne funkcije. Reč je o ljudima koji nisu hteli niti su morali na nešto da pristanu.
S druge strane, zanimljivo je i to da stranke ne biraju na razne operativne funkcije svoje uticajne članove nego se radije odlučuju za one od tridesetak godina. Jer kod ovih mlađih nema toliko rizika da će se sukobiti sa liderom, niti oni podnose ostavke.
Kad je o mojim ostavkama i sukobima reč, moram da navedem da me je prvo izbacio Milošević, jer bio sam prvi sudija koji se popeo na ona kola pored Zorana Đinđića i rekao da su izbori (1996) pokradeni. Isto tako, kasnije sam bio šokiran načinom reforme, tj. odsustvom reforme u MUP-u, što sam u ostavci i naveo. Rekao sam da će to dovesti do jačanja organizovanih kriminalnih grupa s kojima država neće izaći na kraj. Posle te ostavke otišao sam da krečim zakupljeni prostor koji i danas koristim. I počeo sam prvi put da se bavim advokaturom. Nisam hteo da pravim kompromise, jer mi smo dospeli u prvi plan na talasu ,,ugovora sa narodom”, onim ljudima na ulici smo nešto obećali, ali skoro ništa do tada nismo uspeli da ostvarimo. Osećao sam se zbog toga odgovornim. Rekao sam da se sa tim duboko ne slažem, da je sistem reformi potpuno pogrešan. Neke nevladine organizacije su tada pripremile deset zakona od kojih nijedan nije uzet u razmatranje. Posle toga mogao sam ili u advokaturu ili u novinarstvo, jer ranije sam bio i novinar.
Kako izaći iz ovog zatvorenog kruga?
Treba neizostavno širiti krug nezavisnih kontrolnih institucija u društvu, i treba na ključnim mestima – kao što to rade Englezi, koji na mnoga mesta postave nekog sera – postavljati ljude od integriteta. Pa i u partiji, kad neko drži do svog ,,ja” on ne pristaje da radi samo ono što mu drugi kažu. Ali ima i onih koje danas možete da smenite, a sutra ponovo da postavite; oni mogu da budu i direktori aerodroma, i lutrije, i čega sve ne – ne postoji posao koji oni ne mogu da obave.
Podsećam s tim u vezi na topčidersku komisiju, na ekipu profesora Beogradskog univerziteta koja je saopštila svoje stručno mišljenje o ubistvu dva vojnika. Komisija je delovala svojim autoritetom. Ali šta se zatim desilo? Oni koji su tvrdili suprotno napredovali su. Nemamo, dakle, sistem koji podržava ličnu odgovornost , ni medije koji to podstiču i prate. Ta kockica medijske tame nije nevažna. Ona pogoduje stvaranju društvene klime u kojoj se ostavkom ništa ne može promeniti. Jer, ako se o ostavci ništa ne čuje i ne zna onda ona prestaje da bude moralni čin.
Advokat, bivši koministar policije (posle 5. oktobra 2000)
Božidar Prelević
objavljeno: 22.07.2010.
