Izvor: Politika, 18.Sep.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko ne sluša reči slušaće oluju
Razvoj, posebno u siromašnim zemljama, može počivati samo na relativno ravnomerno raspoređenom bogatstvu. Samo tako se mogu iskoristiti potencijali onih koji sada sve beznadežnije tonu u bedu
Početkom meseca novine su prenele informaciju da je jedan američki milijarder upozorio papu Franju da bi bogataši mogli da ukinu donacije katoličkoj crkvi ukoliko ovaj nastavi da kritikuje kapitalizam i nejednakost u prihodima. Štaviše, osnivač najvećeg svetskog lanca za prodaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokućstva i baštenskih aparata i preparata iskoristio je svoj medijski nastup na mreži Si-En-Bi-Si da održi lekciju kako papina kritika pohlepe bogatih stvara kod njih osećaj izopštenosti, što može dovesti do gubitka njihove, valjda, urođene sposobnosti da saosećaju sa siromašnima.
Ova poruka, čiji je ton – neko će reći dobronameran, a neko licemeran i podmuklo preteći, ostavila je snažan utisak na njujorškog arhiepiskopa koji je brže bolje pojasnio da je reč o nesporazumu. Još je dodao da su papinom srcu podjednako bliski i bogati i siromašni. Prihvativši ovo pojašnjenje kao podršku uverenju da je odnos crkve prema bogatima ostao nepromenjen, pomenuti milijarder je rekao da se, ako je tako, može računati na njega u pogledu donacija za restauraciju tamošnje katedrale Svetog Patrika.
Sama po sebi, činjenica da neko kritikuje papu nije ni nova ni skandalozna. Nije nov, mada bi se mogao tumačiti kao skandalozan, manir da se na ponašanje i stavove crkvenih velikodostojnika utiče finansijskim ucenama. No, potpuno je novo i skandalozno da se, tek jedva uvijeno, to čini javno posredstvom jedne od najvećih medijskih kuća.
Ovde nije namera da se izazove moralna osuda finansijskih pritisaka na crkvu. Ako neko time treba da se bavi onda su to pre svega popovi, ukoliko za time osećaju unutrašnji poriv. Interesantnije je ukazati, odnosno, podsetiti na neke druge aspekte i implikacije na koje pobuđuje ovaj svojevrsni presedan.
Pre svega, ako jedan ma koliko uspešan prodavac baštenskih kosilica i ligenštula može da izdejstvuje da kardinal pojašnjava, ako ne i relativizuje reči poglavara katoličke crkve na način koji njemu odgovara, šta onda reći o snazi i uticaju krupnih kapitalista organizovanih u nacionalna i neretko transnacionalno umrežena udruženja. Kakva je, dakle, pozicija i autonomija izbranih i smenljivih političara koji se nalaze na čelu država od kojih ogromna većina ima manji ukupan bruto nacionalni dohodak od godišnjeg prihoda vodećih svetskih kompanija posmatranih zasebno? Političari najčešće imaju dve mogućnosti. Prva je da sačuvaju autonomiju i završe političku karijeru, a druga je da i sami postanu deo onoga što pojedini naučnici nazivaju transnacionalna kapitalistička klasa, odnosno, ona njena frakcija koja koristi nacionalne i međunarodne političke položaje da podstiče i podržava transnacionalne aktivnosti velikih korporacija. Od njih se može sve očekivati, osim da dovode u pitanje i podrivaju postojeći globalni poredak. Drugim rečima, od njih se ne može očekivati da snagu države koriste za podrivanje položaja bogatih, već upravo suprotno, za jačanje njihovih pozicija.
Ništa bolja situacija nije ni u drugim oblastima. Naprotiv. Mada niko pametan, još uvek javno ne dovodi u pitanje slobodu naučnog istraživanja, svi u akademskom svetu dobro znaju da donacije i sredstva za projekte teku ka onim naučnim institucijama u kojima se proizvodi znanje koje ne iritira „sposobnost bogatih da saosećaju s naučnom zajednicom”. Otuda danas dominiraju razna učenja kojima se navodno naučno dokazuje, na primer, važnost bogatstva i bogatih za podsticanje ekonomskog i društvenog razvoja, funkcionalnost društvenih nejednakosti, ili kojima se beda tumači nesposobnošću siromašnih, a pad životnog standarda i kvaliteta života srednjih slojeva predstavljaju kao zalog imaginarnog društvenog prosperiteta.
Skriveni iza različitih dijagrama, modela i formula, kamuflirani neistoričnim poistovećivanjem savremenog kapitalizma sa izmaštanim vremenom njegovog nastanka, mnogi današnji trutovi i finansijski mešetari vole da sebe zamišljaju kao mitske protopreduzetnike koji su civilizaciju digli iz kaljuge srednjeg veka. Još više vole kada ih kao takve vide drugi i zato ne pitaju za cenu kada treba podržati sliku i mit o bezupitnosti i bezalternativnosti aktuelnog poretka.
Međutim, mada je broj bogataša čiji su vidici ograničeni pohlepom pretežan, još uvek ima i onih koji razumeju da rastuća polarizacija kako na globalnom tako i nacionalnom nivou dovodi u pitanje i njihovu privilegovanu poziciju. Upravo zahvaljujući njima, još uvek tu i tamo postoje oaze u kojima se održava manje-više slobodna misao i fondacije koje podstiču traganje za novim horizontima.
No, reč je o manjini jer je teško dozvati one koji su bogatstvo stekli kvazimonopolskom pozicijom, nasledstvom, finansijskim ili političkim mešetarenjem. Oni drže ključne pozicije i veruju da su pokretači društvenog razvoja. Razvoj, međutim, posebno u siromašnim zemljama, može počivati samo na relativno ravnomerno raspoređenom bogatstvu. Samo tako se mogu podstaći i iskoristiti potencijali većine onih koji sada sve beznadežnije tonu u bedu i s njom povezan kriminal i socijalne bolesti.
Imuni i na papske propovedi, oni koji veruju da civilizacija može opstati na sve većoj polarizaciji, već sada se suočavaju s činjenicom da ko ne sluša reči mora slušati oluju.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 18.09.2014.
