Izvor: Politika, 22.Nov.2010, 01:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Književnost u sekundarnim izvorima
Mnoge bake dobijaju zadatak (često se i same prijave) da za potrebe unuka pročitaju ni manje ni više nego ,,Zločin i kaznu”
Kad se sagleda šta sve uslovljava krizu čitanja kod osnovaca i srednjoškolaca, najpre se pogled upire prema obimu i zahtevima nastavnih planova i programa. Koji predmetiće se izučavati i sa kojim intenzitetom – određuju potrebe života zbog kojih škole i postoje. Život donosi nove potrebe i to iziskuje sve veći broj predmeta u školama i sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intenzivnije učenje. Učeničke mogućnosti savladavanja gradiva se, međutim, ne uvećavaju. Stoga su se sve reforme školstva kod nas, u poslednjih 50 godina, pokretale uvek pod istim sloganom: redukovati nastavne planove i programe, rasteretiti učenike. Često se, međutim, događalo suprotno. Novi planovi i programi učenicima su donosili nova opterećenja. Sadašnji novi predmeti su: informatika, veronauka, građansko vaspitanje, dva strana jezika. Šahisti su se izborili za to da se ponegde uvede šah, negde je to ekologija. Može se reći da nijedna od ovih promena nije bez osnova. Nevolja je u tome što uvođenje novih predmeta retko kad znači isključivanje starih, pa se tako broj predmeta u nastavnim planovima ne smanjuje nego – uvećava, a učeničke moći ne mogu postati veće nego što jesu. Uvođenje novih predmeta još više ugrožava učeničko vreme koje bi trebalo da pripada knjizi, jer knjiga traži vreme.
Krizu čitanja uslovljavaju i neki drugi, vanškolski činioci. Takav je uticaj televizije, koja svojom vizuelizacijom sveta skraćuje vreme i bitno olakšava njegovu recepciju: traži mnogo manju koncentraciju, manje uživljavanje i duhovno angažovanje. Sem toga danas TV programi svojom raznovrsnošću i atraktivnošću nude svakome da zadovolji svoje duhovne potrebe. Stoga se danas silno vreme provodi pred TV-om.
Isto se može reći za svemoćni računar, Internet, elektronsku poštu i druga informatička sredstva čija upotreba ima svoje lice i naličje: ona su postala atraktivna i po tome što mogu da služe za zabavu, igru, pa i za razne zloupotrebe.
Slično je sa mobilnom telefonijom. Tempo života i mobilni telefon međusobno se uslovljavaju. Međutim, mnogi, a pogotovo deca i omladina, ne koriste mobilni telefon samo za kratke razgovore i slanje i primanje potrebnih informacija već za zabavu i igru. A sve to traži vreme koje bi moglo da doprinese rešavanju gorućeg, permanentnog problema – krize čitanja.
Zato se često dešava da učenici dođu na čas bez pročitane lektire. Međutim, časovi književnosti se ipak održavaju i učenici na njima ,,učestvuju” u tumačenju književnih dela. Kako? Odgovor je jednostavan: iz raznih sekundarnih izvora đaci saznaju fabulu dela a u raznim prilozima, pregledima i sličnim priručnicima pročitaju ponešto o njegovom značenju. Privatni izdavači takvu literaturu rado izdaju, a srednjoškolci smatraju da su njenom kupovinom pitanje lektire rešili: umesto mnoštva knjiga čitaće samo jednu.
Sekundarni izvori iz kojih se učenici spremaju za časove književnosti su i predgovori i pogovori književnim delima, književna kritika, a postoji još jedan, koliko tužan toliko i smešan ,,sekundarni izvor”: mnoge školovane bake, penzionerke, dobijaju zadatak (često se i same prijave ako su ljubitelji knjige) da za potrebe svog unuka – unuke pročitaju ni manje ni više nego ,,Zločin i kaznu” Dostojevskog ili neko drugo obimom i složenošću veliko delo. U našoj anketi neki učenici priznaju i da odlomke dela čitaju na Internetu i tako ,,pripremljeni” dolaze na čas.
S druge strane, nastavnik na času nije u mogućnosti da proveri kako su učenici došli do saznanja o delu jer izvori su brojni. Mogao bi to da sazna ako bi od đaka tražio neke pojedinosti iz samog dela, ali onda bi se čas pretvorio u isleđivanje. Tako se uz onaj manji broj učenika koji su pročitali delo ,,provuku” i oni koji saznanja o tome imaju samo iz sekundarnih izvora. Časovi književnosti tako ,,teku svojim tokom”.
Ako se čita ,,sekundarna literatura”, onda se umesto Dostojevskog, Kamija, Beketa, Andrića... čita priručnik autora koji je za učenike interpretirao njihova dela. A zna se da se književno delo ne može zavoleti bez ličnog doživljaja umetničkog teksta, bez uživanja u njegovom čitanju i prosuđivanja o njemu. Dok se ne zavoli, ono se i ne traži, i ne čita i ne poznaje. Umesto toga, proglašava se dosadnim i zamornim, pa makar pripadalo najvećim imenima svetske i domaće književnosti.
*Profesor univerziteta iz Novog Sada, jedan od autora (zajedno sa Oliverom Gajić i Milankom Maljković) knjige ,,Kriza čitanja“, izd. ,,Nova škola“
objavljeno: 22.11.2010
