Izvor: Politika, 22.Feb.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Književnost ima svoj svet
Zbornik radova sa naučnog skupa posvećenog prozi Radovana Belog Markovića nazvan je „Interpretacije u Ćelijama”
U osnovnoj školi „Mile Dubljević”, u selu Ćelijama, u organizaciji Gradske biblioteke iz Lajkovca, održan je u septembru, prošle godine, naučni skup posvećen prozi Radovana Belog Markovića, povodom izlaska njegovih Sabranih dela, u trinaest knjiga, koje je 2013. godine, objavila Gradska biblioteka Lajkovac. U radu skupa učestvovalo je dvanaestoro proučavalaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpske književnosti i jezika. Nedavno je objavljen zbornik radova „Interpretacije u Ćelijama”, sa petnaestak radova. I naslovom zbornika odaje se počast rodnom mestu R. B. Markovića.
Kad se traži ona odlika književnog sveta po kojoj je R. B. Marković jedinstvena pojava u savremenoj srpskoj književnosti, kaže Radivoje Mikić, onda se stiže do pitanja prirode slike sveta u njegovim pripovetkama i romanima. I ako nam se, na trenutak, čini da ovaj pisac oslonac traži u nasleđu naše realističke proze, brzo ćemo videti da on isto tako, nastoji da se sistematski kreće ka groteskno-komičnom i ka fantastičkom gradivu.
Zato ovaj pisac i stvara svoju toponimiju, zato uvodi u pripovetke i romane Gornju i Donju Psaču i Belo Valjevo, pošto mu je cilj da pokaže da književnost ima svoj svet, svet koji nije podudaran sa onim koji beleže mape, a u „Živčanoj japiji” čitalac će se sresti sa urutkama i sokoćalima, kojih u stvarnosti nikad nije bilo. Otuda potiče i jedna neobična karakteristika Markovićeve proze: u njoj se, naime, vrlo brzo i potpuno neočekivano menja intonacija pripovedanja, priča se čas nalazi u sferi patetično-tragičnog, a čas sklizne u groteskno-humornu ravan, posebno onda kada se govori baš o književnosti.
Osećanje života postavljeno u osnovu književnog sveta R. B. Markovića, smatra Milan Aleksić, prevashodno je melanholično i dato kroz pesimističku vizuru. Međutim, u zbirci „Male priče”, književnost zadobija ulogu utočišta od života i postaje mesto povlačenja od sveta. Zbog toga tema književnog stvaralaštva i zadobija mesto u kompozicionom okviru zbirke, kao što se i unutar zbirke ova tema nalazi na kompoziciono privilegovanim mestima.
Pripovedanje, koje izrasta iz igre prerušavanja stvarnog u nestvarno i nestvarnog u stvarno, ističe Stojan Đorđić, Marković ne vodi ka raspletu kojim bi se razrešio nesklad između njih, već ka poenti, a to je završni obrt u priči kojim se postiže poseban efekat. Radovan Beli Marković, pored jezičke kreativnosti i stilske umešnosti, naglašava Sonja Milovanović, pokazuje bogatstvo našeg jezika uopšte, kojeg često nismo svesni, posebno, čini se, mlađe generacije. Mnogo je reči za koje nismo bili sigurni da li ih je pisac stvorio ili su već u rečnicima zabeležene. Pokazalo se da veliki broj reči postoji i da je pisac u svojim delima aktivirao sve slojeve naše leksike, pokazujući njeno sveukupno bogatstvo.
Portret književnika R. B. Markovića, veli Daren Milivojević, ne daje nam mnogo pojedinosti o njegovom životu, osim obrisa karaktera jednog zanesenjaka, obuzetog radom na „jednom romanu”. Reč je o umetniku čija figura doprinosi činjenici da roman „Lajkovačka pruga” nesmetano razvija atribute romana o umetniku. Položaj umetnika u svetu doveden je u pitanje, jer nasuprot njega – nalazi se masa koja je bezobzirna, hladna i neosetljiva. Međutim, nema pobune u njegovom duhu, samo povlačenje u sebe i svoje delo.
Radovan Beli Marković, objašnjava Milanka J. Babić, spada u pisce čiji se tekst više puta čita da bi se shvatio, jer smisaoni raspon njegovog izraza književno-kulturološki zalazi u razne periode i – postmoderno neograničene – dotiče i meša nesamerljive svetove, terajući čitaoca da traga za tajnim kodom koji mu otvara bogate slojeve znanja. Kako reče Radivoje Mikić, R. B. Marković hteo je da pokaže da pojačana briga za jezičku dimenziju književnog teksta nije svojstvena samo pesnicima, i da pesnici neopravdano uživaju glas onih koji dižu, kako bi Žan Ruse rekao „teško breme jezika”, pošto i pripovedač i romansijer, kakav je Radovan Beli Marković, baš u jeziku pronalaze prostor za demonstraciju velikog umeća.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 23.02.2015.
