Izvor: Politika, 23.Apr.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjaz Miloš i Jana
Naravno, nije problem u „jani” već u odsustvu svake simetrije i ravnopravnog tretmana
Ne, nije ovo tekst o Milošu Obrenoviću i Drugom srpskom ustanku, iako je juče bila godišnjica ovog događaja. (Mada, sad kad razmislim, možda ipak i ima veze sa nekom vrstom okupacije i borbom za slobodu – razume se, u uslovima dvadeset prvog veka.)
Godinama se u sitne sate vraćam sa posla preko Terazija, na kojima su sve to vreme – donedavno – stajala dva drvena kioska, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po jedan sa svake strane, koji su radili celu noć i dugo bili jedina mesta u centru grada gde se, pogotovo u letnjem periodu, moglo kupiti neko hladno piće. „Šta imate od negaziranih voda?” „Janu”, odgovorila je ljubazna prodavačica, ili prodavac. „A od gaziranih? – ’Jamnicu’”. „Ništa drugo? – Ništa”.
Da u neka davna vremena nisam služio vojsku u okolini Zagreba, možda mi onako žednom i umornom ti nazivi ne bi privukli pažnju i naveli da bacim pogled na zakukuljenu etiketu na kojoj se jedva moglo razaznati ono što sam slučajno znao, a o čemu većina srpskih potrošača nema pojma. Reč je, naravno, o mineralnoj vodi iz Hrvatske, meni znanoj kao „jamnička kiselica”.
Više desetina puta sam proveravao i ponavljao taj eksperiment, uvek sa istim rezultatom. Obratite pažnju. Nije tu reč o raznovrsnoj ponudi u okviru koje se, eto, pored ostalog, u bogatom asortimanu našla i pristojna „jamnica”. Ne. To je godinama bila jedina večernja „vodna” ponuda u centru Beograda. A pri tome, ako ova zemlja još ičega ima, onda su to svakako raznovrsne i vrlo dobre mineralne vode, koje malo ili nimalo ne zaostaju iza izvikanih svetskih brendova poput „Evijana” ili „San Pelegrina”.
E, sad. Pokušajte da zamislite da li je uopšte moguće zamisliti šta bi bilo sa kioskom koji bi na zagrebačkom Trgu Bana Jelačića kupcima od voda nudio samo srpske proizvođače, na primer, „Knjaz Miloš” , „Vrnjci” ili „Karađorđa“? Ili kako bi završio pokušaj da se Hrvati navedu da kupuju i ližu srpske sladolede? (Obrnuto je, naravno, okej.)
I nemojte mi samo reći „utoliko gore po njih”, „nećemo mi valjda da se spuštamo na njihov nivo”, „kapital ne poznaje granice” i slične fraze iz repertoara naših liberala. Jer izgleda da ih ipak poznaje, pogotovo kada je roba ili kapital iz Srbije. Izgleda i tu, kao i u nekim drugim oblastima, važi kako granice nisu bitne – ukoliko su srpske. Naravno, nije problem u „jani” već u odsustvu svake simetrije i ravnopravnog tretmana.
Pre godinu-dve čak je i internacionalni Salford imao problem sa kupovinom jedne mlekare u Hrvatskoj samo zato što su mu, valjda, regionalno sedište i menadžment bili srpski. Javnost se prošlog leta dugo zabavljala slučajem Željka Mitrovića i zaplenom njegove jahte od strane hrvatskih carinskih organa, ali se mnogo manje govorilo o neslavnom pokušaju Slobodana Vučićevića da u Hrvatskoj prodaje igračke. A o tome da bi, recimo, Miroslav Mišković sa „Maksijem” ili Beko mogli praviti neki ozbiljan biznis u Hrvatskoj, da i ne govorimo.
Možda je to samo naš lokalni, balkanski sindrom i posledica rata i nacionalne uskogrudosti? Neće biti. Ova kriza je samo malo ogolela surove i drevne principe na kojima počiva (i) savremeni svet i moderna ekonomija. Nije mnogo drugačije ni u „velikom” kapitalističkom svetu. Na različite načine SAD ne dopuštaju Kinezima da uđu u njihove strateške grane, kao što ni hiperliberalni Australijanci ni po koju cenu ne žele Kinezima da prodaju svoje rafinerije i železare.
Mogu da razumem svakog ljutitog, otpuštenog ili nezaposlenog radnika, dok grdi „gazde”, državu i kapitalizam. Ali nikako mi ne ide u glavu kako je moguće da se u srpskoj javnosti i medijima mnogo više povlači i razvlači jedan Miroslav Mišković, nego, na primer, Ivica Todorić, vlasnik „Konzuma”, „Idee” i dobrog dela Srbije.
I kako to da je „Maksi” bio stalna tema i bio „monopolista” dok je bio „Deltin” i Miškovićev, a više nije tema i nije monopolista od kada je postao belgijski? Moguće je da u „Privredniku” ima svakojakih likova, ali ne verujem da je moralno-etička struktura mnogo drugačija nego što je među profesorima, novinarima, vladikama, analitičarima i akademicima koje poznajem. Drugim rečima, ima ih raznih.
Naravno da je u pitanju vrzino kolo uzajamnog nepoverenja, izneveravanja i razočaranja između poslovnih ljudi, građana i slabe države, gde se svako, sa više ili manje dobrim razlozima ljuti i žali na ona druga dva dela trougla. Poslovni ljudi na državu koja im ne pomaže i na narod koji ih ne razume, narod na državu i „tajkune” i tako u krug – umesto da shvate da su upućeni jedni na druge i da jedino zajednički, eventualno, mogu izbeći zajedničku propast u pomahnitalom žrvnju globalnog kapitalizma.
Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 24.04.2012.
