Izvor: Blic, 21.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kloniranje je strašnije od komunizma
Kloniranje je strašnije od komunizma
Koliko vidim globalizacija sveta ide ka tome da ćemo uskoro svi postati Amerikanci. Zbogom! - napisala je glumica, spisateljica i slikarka u duhovito sročenom romanu 'Petla na panj' koji je nedavno objavila 'Narodna knjiga'.
Komentarišući posvetu u kojoj stoji da je knjiga posvećena malim bićima koja su živela na margini drugog milenijuma, Eva kaže kako koristi svoje demokratsko pravo te smatra da su svi ljudi mali.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />'Mali su i Buš i Klinton i Koštunica i Milo Đukanović... Ne vidim razliku između njih, sebe, i onih koje susrećem svaki dan. Toliko o značaju. A u knjizi sam pisala o onim ljudima koji su ispunjavali moj život i kojima sam ja ispunjavala život. I, naravno, o umetnosti'. Upravo na temu umetnosti citirate Markesa koji govori o tome da li je umetnost laž i iluzija ili nije. Pa, sa vaše tačke gledišta, da li je?
- Čitajući jednu Markesovu knjigu stalno sam primećivala kako mi je glava puna nekih lepih misli. Pošteno govoreći, zahvaljujući njemu sam i napisala knjigu. Jer, on je u meni nešto pokrenuo. A u citatu otac tvrdi da devojčica laže i zbog toga je pesnik, a doktor tvrdi da onaj ko laže ne može biti pesnik. Po mom uverenju i jedno i drugo može biti tačno. Sve zavisi od ugla gledanja.
Ne podrazumeva li, sudeći prema romanu, vaš ugao gledanja duhovitost, naročito kad opisujete (žensku) svakodnevicu?
- Moglo bi se tako reći. Vidite, kao što mislim da smo svi mala bića isto tako smatram da ništa u našim životima nije beznačajno. I htela sam da osvetlim te male stvari koje se svakodnevno ponavljaju; otuda i naslovi poglavlja: ponedeljak, utorak, sreda... Sve je uvek isto, a od čoveka zavisi da li će to isto biti i veličanstveno. Znate, htela sam da pridam značaj stvarima koje su izumrle još u toku mog života. Na primer?
- Istina, imam 60 godina ali nisam izumrli dinosaurus. No, za to vreme lice planete se potpuno promenilo. Kada sam se ja rodila 1941. godine lice planete je bilo jedno, a imala sam samo 28 godina kada su se ljudi popeli na Mesec. Ova naša planeta nikada nije imala takvo ubrzanje kao na kraju drugog milenijuma. A ja sam, kako rekoh, htela da veličam te zaboravljene stvarčice, kao što je na primer pegla na ćumur. Ali ste isto tako provukli kroz usta jednog od likova 'zamlaćujem se napretkom strahujući od dostignuća'?
- Mislila sam na film 'Matriks', jer taj napredak može da plaši. Pomislila sam; bože možda ni mi više nismo pravi. Istina, mi još imamo plave oči i verujemo da nam kroz vene teče originalna krv, ali ko zna? Sve više imam osećaj da nam nešto preti. Kloniranje i sva ta čuda...ne znam. Priznajem da se pomalo plašim svega toga. Plaši me više nego marksizam i komunizam. U romanu ste naveli da marksizam nije samo ideologija već da smo u rukama crnog maga?
- Nikada nisam bila komunista, a ceo moj život se odvijao u komunizmu. Iskoristiću opet svoje demokratsko pravo da kažem kako smo mi i dalje komunistička zemlja bez obzira na 5 oktobar. Možda su te Marksove ideje na samom početku i davale neku nadu, ali moj šezdesetogodišnji život je dokazao da je to kao da smo ukleti. Kao da smo u rukama crnog maga koji nam ne da da maknemo. Stalno nas sputava i zastrašuje. Umesto da se bavim sobom i istražujem čoveka meni se stalno preti skupoćom, inflacijom, bedom, ratovima... Nije to običan život u komunizmu. I nije za normalne ljude. Pa ipak, ne zastupate li tezu da svaki čovek ima otkriveni ili neotkriveni razlog svog postojanja?
- To je to moje veličanje malih. Vidite, proza je dobra možete nizati misli i pričati priču, a možete i soliti pamet ljudima. A možete se i šaliti?
- Može, samo ne znam na šta mislite.
Na stav da 'muškarci uobražavaju da kad god se njima napne mi treba da se razgaćimo'.
- (Smeh) To sam 'diskutovala' sa Duškom Radovićem koji je rekao da je lako biti žensko, jer žensko je uvek žensko, a teško je biti muško, jer ste muško samo onda kada to možete. A ja sam lepo napisala da kad god oni pomisle da mogu mi treba gaće da skinemo, kako bi oni to i dokazali. E, nije nego!? Lično sam već zaboravila kako je biti žensko. Nekako mu dođem kao amorfno biće, osim u sećanjima. U tim sećanjima vidim da sam zahtevala da mi se udvara, da mi se dugo udvara, da me osvajaju... A imam drugarice koje su veolele da one osvajaju. To nikada nisam volela. Ne znam da li je to ženstveno ili nije, ali Rasu se dopadalo to što sam se opirala čitavih nedelju dana. A kad plutate po sećanjima kakve emocije ili kakav stav imate u odnosu na čuvenu scenu sa crnom mačkom na vašoj guzi, odnosno slikom koja postoji u raznim filmskim enciklopedijama i knjigama?
- Život me primorava da često razmišljam o tome. Jer, taj film Dušana Makavejeva ne prestaje da živi i gde god sam bivala po belom svetu sugde su me ljudi znali po toj slici. Recimo, pre par godina imala sam izložbu u Dizeldorfu i organizatori su pre otvaranja izložbe prikazali taj film. Bilo je mnogo mladog sveta koji su upravo došli da vide taj film o kome su puno slušali. Makavejev je nenormalno talentovan, takve samo komunisti mogu da odbace i proteraju iz zemlje. Ali, hoću da kažem kako sve to nije bilo ni lako ni bezbolno. Na šta konkiretno mislite?
- Makavejev je nešto hteo sa tom scenom. Mačka je, inače, imala ulogu da pokazuje protok vremena, da se prvo pojavi kao malo mače kad je ljubav počela, da se kao veća pojavi kad pravim pitu i tako dalje. Inače, ta scena kad pravim pitu po mom sudu bolja je od one kad mačka sedne na moju zadnjicu. No, Mak je hteo da napravi nešto da mačka bude aktivna. Rekao je: Izabela je očajna, sama, gola leži na krevetu... Međutim, mačka nikako nije htela da se aktivira. Bilo je puno problema, ali mi nismo odustajali. Trajalo je to danima. Makavejev se ljuti kad ja to pričam ali on je bio pod krevetom i mamio mačku viršlama i pilećim nogama. Na kraju nas je Bog nagradio za onoliko strpljenje i želju da nešto uradimo. Mačka je skočila na krevet, onjušila mi lice, popela se na moja leđa, odšetala se do moje zadnjice tu se ugnezdila i zaspala. Tatjana Nježić
