Izvor: Politika, 04.Dec.2013, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kina ante portas
Za plasman robe do nekog tržišta ključna je infrastruktura
Zapadni Balkan je iz ugla Brisela i Berlina periferni evropski region, koga je pre svega trebalo prekomponovati pa onda stabilizovati, bez ozbiljne namere da se u njega investiraju značajniji resursi. Međutim, u geopolitici, kao i u fizici, vakuum ne može biti trajno stanje i pre ili kasnije dinamičke sile nastoje da ga ispune. Dok je naša javnost (više ili manje), upoznata s motivima povratka interesa Rusije i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Turske za Balkan, još postoji misterija oko razloga zbog kojih Kina masovno ulaže u infrastrukturu i energetiku u ovom delu sveta. Zašto bi jedna udaljena sila koja je pri tom u odnosu na druge svetske igrače prilično benevolentna, ulagala u pruge i autoputeve na periferiji Evrope? Da bismo dali odgovor na ovo pitanje, moramo razumeti globalnu strategiju Kine, ali i aktuelnu svetsku ekonomsku utakmicu.
U postupku izgrađivanja sebe kao autohtone supersile, Kina je poslednjih dvadesetak godina masovno investirala u mnogim delovima sveta, iz vrlo konkretnih razloga. U cilju obezbeđivanja dovoljno energije, hrane i ruda za svoje unutrašnje potrebe, Kina je učinila velika ulaganja u ekstrakciju i transport sirovina u centralnoj Aziji, Južnoj Americi i istočnoj Africi. Dok su zapadni Evropljani posmatrali Afriku kao kontinent koji još nije ušao u tok istorije, kako se izrazio bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi 2007. u Dakaru, Kinezi su uočili ogroman ekonomski potencijal Afrike: 40 odsto svetskih rezervi minerala, 60 odsto još neobrađenog poljoprivrednog terena i armiju jeftinih radnika koji traže posao. Drugo službeno putovanje aktuelnog kineskog predsednika Si Đinpinga bila je Tanzanija, kojoj je Kina obezbedila preferencijalni kredit od 7,4 milijarde evra samo za izgradnju jednog terminala za pretovar robnih kontejnera. Ako je logično da Kina ulaže u regione bogate resursima, a siromašne kapitalom, kako bi obezbedila potrebe svog stanovništva i nastavila da funkcioniše kao „radionica sveta”, i dalje se postavlja pitanje strategije najmnogoljudnije zemlje sveta prema Evropi.
Kina posmatra centralnu i istočnu Evropu kao potencijalno tržište za plasiranje proizvoda svojih strateških industrija. Države u ovom delu sveta ne raspolažu svojim visokim tehnologijama, nisu konkurentne sa proizvođačima iz Azije, a dovoljno su razvijene da predstavljaju poželjne potrošače i konzumente kvalitetnije i jeftinije robe koja dolazi sa istoka. Centralna i istočna Evropa je od kraja 19. veka bila zona ekonomskog uticaja Nemačke, tako da će kineske investicije nailaziti kontinuirano na političko-administrativne prepreke, ali je trend da se njihov obim vremenom samo povećava. Za plasman robe do nekog tržišta ključna je infrastruktura, što objašnjava zbog čega su ove investicije mahom usmerene ka železnici i putevima.
Imajući u vidu da je najisplativiji način dopremanja robe iz Azije u centralnu Evropu preko toplih mora, pa zatim Dunavom, Kina je zainteresovana da Srbija bude stabilna i razvijena tranzitna zemlja. S obzirom na to da izgradnja lokalne infrastrukture pogoduje državama kojima se nude preferencijalni krediti i da istovremeno podiže konkurentnost domaće privrede, ova globalna utakmica Srbiji može samo da ide u prilog i da predstavlja veliku razvojnu šansu.
Međutim, ovo je samo prva faza kineske ekonomske strategije. Ona se ne ograničava na centralnu Evropu koja predstavlja samo stanicu do delova još vrednijeg tržišta – zapadne Evrope. Naime, svesna da neće moći trajno da zasniva konkurentsku prednost na jeftinoj radnoj snazi, Kina je decenijama ulagala u visoke tehnologije i istraživanja (često kopirajući, u prvom periodu, tuđe patente), tako da će uskoro postati u ovom domenu direktan konkurent najrazvijenijim evropskim državama. Dok s jedne strane predstavlja jeftinu radionicu sveta, s druge strane Kina razvija strateške industrije koje će biti znatno jeftinije od zapadnih. Ako pogledamo mapu projekta Transazijske železnice (koji se popularno u politici naziva „put gvožđa i svile“), videćemo da je njen ključni pravac Hamburg-Si’an, što će doprineti daljoj globalizaciji trgovine, ali i još oštrijoj direktnoj konkurenciji Nemačke i Kine u trgovini industrijskim proizvodima.
Za Srbiju je važna još jedna činjenica u vezi sa Kinom. S obzirom na to da je nemoguće podmirivati potrebe milijardu i trista miliona stanovnika kroz konvencionalne izvore energije, Kina u poslednje vreme razvija korišćenje alternativnih izvora. Na nedavno održanom samitu zemalja centralne i jugoistočne Evrope i Kine u Bukureštu, bio je prisutan i vlasnik jedne od najvećih kompanija za proizvodnju energije vetra (Ming Yang Power Group). Pored kreditiranja modernizacije pruge Beograd–Budimpešta, to je bila prilika da se ugovore poslovi u vezi sa održivim razvojem Srbije, imajući u vidu da Srbija oskudeva u konvencionalnim izvorima energije, jer je ugalj lošeg kvaliteta, a nalazišta nafte i gasa zanemarljiva.
Srbiji se ukazuju nove razvojne šanse u 21. veku, ali isključivo od nas zavisi da li ćemo ih iskoristiti. Mudrom spoljnom i razvojnom politikom možemo pretvoriti naš geografski položaj u blagoslov a ne prokletstvo, kao i nadomestiti nedostatak interesovanja za nas u pojedinim delovima evropskog kontinenta.
Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj
Nikola Jovanović
objavljeno: 04.12.2013.
