Izvor: Blic, 18.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kazna kao usud
Kazna kao usud
Rođen: 1938. u Novom Sadu
Moto: uvek mi je najdraža uloga koja radim trenutno
Zanimanje: profesor glume na akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu.
Mihajlo - Miša Janketić je glumac koji je pobrao brojna priznanja za svoje glumačko umeće. Iziskivalo bi i prostora i vremena da se pobroje sve njegove uloge i nagrade. No, kako sam kaže uvek mu je najdraža ona uloga koju upravo radi. A sada sprema ulogu dede u Beogradskom dramskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorištu po tekstu Borivoja Radakovića i u režiji Egona Savina.
'Zaista mi je najbitniji onaj lik kojim se trenutno bavim. On me najviše zaokuplja, o njemu najviše razmišljam i najviše ga, da tako kažem, osećam. Sada, u Beogradskom dramskom pozorištu, radimo hrvatski tekst, odnosno komad zagrebačkog pisca Borivoja Radakovića. Reč je o urbanom, savremenom komadu koji se zove 'Kaj sad'. Indikativan naslov, zar ne?
- Mogao bi da bude. U svakom slučaju je pozorišni komad koji se već nekoliko sezona igra uspešno u Zagrebu. Sem tog tipično zagrebačkog govora predstava ima, da tako kažemo, zajednički imenitelj sa našom situacijom. Odnosno sa problemima, kako mi to zovemo, zemalja u tranziciji. Zapravo priča je o početku i kraju jednog mladog narkomana i raspadu njegove porodice koja se može dešavati u Beogradu ili u bilo kom od naših većih gradova gde je to zlo tako evidentno prisutno i to na način koji nije tipičan za svetske i evropske metropole.
Pretpostavljam da ne igrate narkomana?
- Ne, naravno (smeh). Naime, to su tri generacije, a ja igram dedu. Čoveka koji je titoista, komunista, udarnik sa radnih akcija, osoba bratstva i jedinstva...Postoje likovi sina i snahe, unuka i unuke. A deda je zapravo neka okosnica. Niste se uvredili što igrate dedu?
- (Smeh) Egon Savin mi je rekao:’Znaš ja moram da izaberem tebe jer si još malčice držeći, ako bi to dao stvarno nekom veoma starom glumcu ne bi mogao da iznese, jer treba kondicije. A mi ćemo se već snaći. Doduše, istini za volju i ne treba mnogo jedno 4, 5 godina, ništa viša. Na stranu šaljiva priča o godinama, ali nije li taj naslov provokativan na razne načine?
- Svakako da jeste. To ‘šta sad’ ili ‘kaj sad’ je nešto što se može upotrebiti u svakoj mojoj situaciji i našoj i vašoj. Važeće je u svakom mogućem kontekstu, počev od od ovog našeg najkonkretnijeg. Dakle, kaj sad? Kako glasi vaše viđenje, vaš odgovor ako izađemo, recimo, na društvenu pozornicu?
- Pa, nikaj ...Mogao bih se sada samo gorko nasmešiti. Šta sad? Pa ništa. Mi smo se ionako izgleda odavno pomirili sa svojim životima, sa tim talasima koji nas nose i vode. Ni kao pojedinci ni kao nacija ni kao bilo koja politička opcija nismo u stanju više ništa da uradimo ne bi li ikako mogli na to pitanje kaj sad odgovoriti sa sigurnošću: e pa, ovo, ovo i ovo. Potpuno je svejedno šta bismo mi rekli, jer mi se, sva je prilika, i ne pitamo. A ko se pita?
- Bog! Naši ljudi obično kad ne znaju šta da kažu prizivaju Boga i sudbinu. Ko se pita? Pa mi se pitamo za ime sveta, samo što još nismo svesni da se baš mi pitamo i trebaće još mnogo vremena da prođe da postanemo svesni da jedino mi možemo da odgovorimo na to pitanje. Nikako neko drugi. Ali, mi čekamo da nam neko drugi ne samo odgovori na to pitanje nego i da nas pouči da nas usmeri, da nas posavetuje, da nam omogući da živimo i tako dalje i tako redom. Što je samo po sebi potpuna besmislica i postalo je potrošeno opšte mesto. Ipak, valja rasvetljavati i rešavati i opšte mesta?
- Mi smo jako dugo živeli pod tim nekim sistemom da nismo morali da razmišljamo šta ćemo i kako ćemo da radimo pa smo se malo olenjili na neki pogrešan način. Zaboravili da razmišljamo svojom glavom i zato je vlast za nas kao otac u porodici. Hoćete da kažete da nas tišti problem odgovornosti i kazne?
- Mi jedino i plaćamo kazne za postupke koje smo uradili i koje nismo uradili, stalno smo kažnjeni. Stalno smo pod kaznom, a jednostavno ne znamo zbog čega. I mislim da ćemo jednoga dana morati da odgovorimo na to pitanje. Hteli ne hteli, moraćemo da zasučemo rukave pa da odgovorimo. No, dosta o tome. Vi ste glumac koji je aktivan i u Beogradu i u Crnoj Gori, imate li komentar novog imena države?
- Ime uopšte nije tako važno. Da li se zemlja zove Srbija i Crna Gora ili nekako drugačije nije toliko bitno. Važno je da ta država funkcioniše, da se u njoj dobro živi, da se stvori mogućnost da čovek radi i da živi od svoga rada... A to na žalost nije slučaj. I ko zna kada ćemo i da li ćemo ikada stvoriti te mogućnosti. Evo, nakon bogatog radnog veka otišao sam u penziju od koje opet ne mogu da živim. I, šta sad? Zbilja, ‘kaj sad’? TATJANA NJEŽIĆ
