Izvor: Blic, 30.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karnegi hol je čeka
Karnegi hol je čeka
Sinoć se u Kolarčevoj zadužbini pijanistkinja Anika Vavić iz Beča napokon, posle petnaest godina i koncerata održanih po celom svetu, predstavila 'kod kuće'. Uzbuđenje je bilo ogromno i zbog toga što je pred Beograđanima prvi put javno interpretirala koncert u b-molu Petra Iljiča Čajkovskog, a u pratnji Bečkog omladinskog orkestra sa dirigentom Herbertom Bekom. Ova mlada umetnica je već sa 16 godina postala student Bečkog univerziteta za muziku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u klasi Noela Floresa; dobitnik je prve nagrade na Međunarodnom takmičenju Stenvej u Beču, stipendista je Centra Herbert fon Karajan, proglašena je za 'Ženu godine' 2002. u Austriji. Iduće godine, Anika će debitovati sa Minhenskom filharmonijom, a do kraja ove sezone, gostovaće u Nemačkoj, Engleskoj, na Kubi, u Švajcarskoj, Rusiji, kao i u Americi. Svoju najveću šansu vidi u dogovorenim solističkim koncertima u 10 prestižnih sala u Evropi i u njujorškom Karnegi holu u okviru serije koncerata 'Zvezde u usponu', po preporuci bečkog Muzikferajna.
Zbog čega ste toliko dugo čekali na susret sa beogradskom publikom?
- Nisam ja čekala. Beograd me naprosto nije zvao. Zvali su me da sviram u Zagrebu, gde sam nekoliko puta nastupila. Stoga mi je drago da je Vesna Kabiljo iz 'Jugokoncerta' pozitivno odgovorila na predlog intendanta orkestra da se koncert upriliči u Beogradu.
Šta je to što je u vašoj karijeri do sada bilo najteže?
- Najteža mi je bila promena sredine, taj prelazak ‘92. godine, kada sam sama sa 16 godina otišla u Austriju. Poslednjeg dana, kada je mojoj majci isticala viza, pronašla sam garsonjeru. Nisam poznavala jezik, grad je bio tmuran...
A onda su počeli da vas primećuju...
- Imala sam sreće da su me pravi ljudi čuli, u pravo vreme i na pravom mestu. Ključna osoba, zapravo, bio je pijanistička legenda Lazar Berman, jedan od najvećih interpretatora Lista, kod koga sam odlazila u Italiju. Veoma važnu ulogu u mom životu igrali su i Oleg Majzenberg i Elizabet Leonskaja kod kojih sam se usavršavala, i naravno, Mstislav Rostropovič. Nezaboravna su druženja sa njim u Beču i Moskvi i, zapravo, on i Maris Jansons, jedan od najvećih dirigenata današnjice, preporučivali su me svuda. Veliki pijanista i dirigent Danijel Barenbojn, šef orkestra u Čikagu i Berlinu, takođe želi da me angažuje.
U Beogradu ste izveli koncert Čajkovskog. Kako vi doživljavate njegovu ličnost?
- Koncert u b-molu je pravi gladijatorski koncert! Čajkovski je jako intrigantna ličnost i do sada nije otkriveno od čega je on zapravo umro. Zna se da je završio prava i da je bio pravi birokrata do svoje 25. godine, kada je osetivši da ne može bez muzike, počeo da piše. Ovaj klavirski koncert mu je prvi pijanistički koncert, i sa velikom mukom ga je napisao. Koliko je Čajkovski bio veliki muzičar, toliko je bio slab karakter, tako da su njime mogli da manipulišu. Kada je Nikolaj Rubinštajn rekao da koncert ne valja, on je gotovo digao ruke. Hans fon Bilof se pozitivno izjasnio o koncertu, ali mu je sugerisao da unese neke izmene, što je Čajkovski dozvolio. To je jedini koncert u klavirskoj literaturi koji su drugi toliko osakatili.
Interpretatora izjednačavate sa rediteljem; od čega zavisi konačna režija?
- Konačna verzija, ako postoji, zavisi najviše od analize. Naravno da i ja zrim kroz svaki komad koji sviram, i kao čovek i kao umetnik, a to jedno od drugog ne može da se odvoji. Trudim se da proučim i šta se sve dešavalo u trenutku dok je kompozitor pisao, i šta je on time hteo da saopšti, da bih mogla to da prenesem.
Očekuju Vas nastupanja u najvećim koncertnim dvoranama sveta. Kako se pripremate?
- Sviraću program koji uklapa sve plesačke trenutke od Hajdna do Prokofjeva, a prva sam od 'zvezda u usponu' kojoj je omogućeno da sa istim programom snimi CD koji će biti promovisan u svim dvoranama u kojima budem svirala. Lj. Jelisavac
.jpg)
