Izvor: Politika, 08.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kardeljeve norme
Istorija ustavnosti Srbije nije napisana, mada bi ona po svojoj dramatičnosti verovatno stala uz bok najuzbudljivijih štiva, onih koja podižu adrenalin kao i ekstremni sportovi ili strašću vođene akcije navijačkih grupa.
Duboko izbrazdana, ova istorija je istovremeno neodvojiva od istorije ustavnosti Jugoslavije, države koja je menjala nazive kao što se manekenke začas preobuku na modnim pistama (Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca; Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; Kraljevina Jugoslavija; >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Demokratska Federativna Jugoslavija; Federativna Narodna Republika Jugoslavija; Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija; Savezna Republika Jugoslavija; državna zajednica Srbija i Crna Gora).
Revolucionarni rez 1945. godine je omogućio da socijalistička Jugoslavija ima tri, a republika Srbija četiri ustava. Do razbijanja i raspada velike Jugoslavije (1992) odvijala se stalna ustavna promena.
Neprikosnoveni graditelj socijalističkog ustavnog sistema bio je Edvard Kardelj. Ne može se reći da njegove, često maglovite, vizije, protivrečne ideje i komplikovane teorije, nisu nosile u sebi demokratski naboj, ali je problem u tome što su vukle za sobom kominternovski rep, preliven sosom provincijalne uskogrudosti i separatizma, a kad treba i nacionalizma "malog naroda".
Zato je "kardeljizam", pretočen u ustavne norme, na jednoj strani značio dozirano širenje i snaženje demokratskih ustanova, zaštite ljudskih i građanskih prava, a, na drugoj strani, sve komplikovaniju proceduru, restriktivna i nedemokratska rešenja, blokadu ustavnog sistema i razaranje državne zajednice iznutra, uključujući i Srbiju.
Postsocijalistička, tranziciona, krnja SR Jugoslavija nije bila preterano opterećena Kardeljevim idejama, mada im je dosta toga i dugovala.
Svoj referendumski, tzv. žabljački ustav SRJ dobija 27. aprila 1992. godine, dok je Srbija svoj najviši zakon (tzv. Miloševićev ustav) donela, takođe referendumom, dve godine ranije (septembra 1990). "Žabljački ustav" je važio do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG (4. mart 2003), a povelja do razvenčanja Crne Gore od Srbije u maju ove godine.
Temelji republikanskog i federativnog uređenja socijalističke Jugoslavije postavljeni su tokom Drugog svetskog rata odlukama drugog zasedanja AVNOJ-a (29. novembra 1943). Potom je treće zasedanje AVNOJ-a (10. avgust 1945) proglasilo sebe za Privremenu narodnu skupštinu DF Jugoslavije, a Deklaracijom Ustavotvorne skupštine (29. novembra 1945) DFJ će biti proglašena za republiku (FNR Jugoslavija). Ukinuta je monarhija, a "Petar II Karađorđević s celom dinastijom Karađorđevića" lišen je svih prava.
Svoj prvi ustav FNRJ dobija 31. januara 1946. godine. Rađen u epigonskom stilu, pod znatnim sovjetskim uticajem, Ustav je isključivao bilo kakav oblik pluralizma. Donošenje saveznog redovno je bilo praćeno usvajanjem republičkih ustava. Tako je i NR Srbija prvi socijalistički ustav dobila 17. januara 1947. godine.
Revolucionarna vlast u FNRJ, a KPJ kao nosilac i garant vlasti, za samo nekoliko godina su od zategnutih odnosa sa zapadom stigli do tačke raskida sa Moskvom 1948. godine (Informbiro, Goli otok).
Unutrašnja i spoljna dinamika je učinila da KPJ već 1949. pokrene inicijativu za snaženje uloge radnika i za decentralizaciju državne uprave, pa je radničko samoupravljanje ozakonjeno 27. juna 1950. godine. Time je otvoren proces DDD (decentralizacija, debirokratizacija, demokratizacija). Paralelno je i KPJ definisala 1952. svoju novu ulogu i promenila ime u Savez komunista Jugoslavije.
Sve je to vodilo donošenju Opšteg zakona o narodnim odborima (1952), kao i Ustavnog zakona (januar 1953) kojim su društvena svojina i samoupravljanje definisani kao "osnova društvenog i političkog uređenja zemlje". Republički Ustavni zakon je usvojila i Narodna skupština NR Srbije (5. februara 1953).
Posle dramatičnog partijskog loma (slučaj Đilas), rukovodstvo je (1955) postuliralo komunu kao osnovu društvenog samoupravljanja. Posle usvajanja novog Programa SKJ (1958), promene u državnoj, društvenoj i političkoj strukturi učinile su da krajem 1960. bude obrazovana Komisija za ustavna pitanja. Zahuktali pogon za ustavne promene nastavio je da radi kao visokoproduktivna industrija.
Posle godinu i po dana (7. aprila 1963) usvojen je novi Ustav ("povelja samoupravljanja"). U njemu su sintetisane dotadašnje promene, što je izraženo i u novom nazivu države (SFR Jugoslavija). Samo dva dana kasnije donet je i Ustav SR Srbije.
Međutim, već sledeće godine, sa Osmog kongresa SKJ stigla je već 1964. neka vrsta šokirajuće poruke: otvoreno je, sa samog vrha piramide vlasti, nacionalno pitanje u Jugoslaviji, dotadašnja nedodirljiva, tabu-tema.
Borba protiv unitarizma, centralizma i otuđenih centara moći (Brionski plenum, 1966) istovremeno je snažila policentrični etatizam i separatizam, vodila federalizaciji SKJ i promeni karaktera jugoslovenske federacije, odnosno Republike Srbije, kao jedine složene federalne jedinice.
U to vreme, već dezintegrisani SKJ izgubio je svojstva monolitnog organizma. Posle teških socijalnih i političkih lomova (studentske demonstracije 1968, "cestna afera" u Sloveniji i "masovni pokret" u Hrvatskoj 1971, "anarholiberalizam" u Srbiji 1972), suočen sa žestokim kritikama u amandmanskoj fazi promene Ustava, Kardelj i drugovi su formulisali ideju o reformi federacije "na načelima udruženog rada".
Posle dugotrajnih preganjanja i "brionskih diskusija", novi savezni Ustav je usvojen 21. februara 1974. godine, posle čega je usledilo i usvajanje Ustava SR Srbije.
Pokazalo se da umesto "udruženog rada" i novouspostavljenog delegatskog sistema, odlučujući značaj ima definisanje socijalističke republike kao "države zasnovane na suverenosti", a socijalističkih pokrajina kao "društveno-političkih zajednica", u kojima "građani, narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava".
Nacionalne manjine su preimenovane u narodnosti, pokrajine su postale konstitutivni deo federacije, suverenitet SR Srbije konačno je razbijen. Savezna država je, umesto da se otvori za demokratizaciju i modernizaciju, definitivno potopljena u politički i ideološki rastvor refedualizacije i separatizma.
Poslednje sistemske partiture, Kardelj je odsvirao 1977. godine u svojoj studiji "Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja".
Sada smo tu gde jesmo, pred referendumom o novom Ustavu Republike Srbije, s Kosovom i Metohijom u njegovoj preambuli.
---------------------------------------------------------------------
O etatizmu i skupoj državi
U debati o Ustavu iz 1945, na opasnost od etatizacije i centralizacije, kao i na skupu državu, naročito je ukazivao opozicioni prvak dr Dragoljub Jovanović. Na te kritike Edvard Kardelj je odgovarao u ovom stilu:
"Tvrdnja gospodina Jovanovića da je ovaj naš aparat skuplji i veći nego što je bio stari jugoslovenski aparat i da je federacija skuplja od stare centralističke Jugoslavije, nepravilna je. Taj aparat danas je stvarno skuplji i stvarno unekoliko veći nego što je bio u staroj Jugoslaviji i to ne po svim linijama, nego po nekim linijama", jer je "veći i skuplji kao što je skuplja i naša industrija i čitava pravna delatnost.
---------------------------------------------------------------------
Stradanje profesora
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih usledilo je usvajanje niza ustavnih amandmana (I-VI, 18. aprila 1967; VII-XIX , 26. decembra 1968; XX-XLII, jun 1971).
Zbog učešća u javnoj raspravi o amandmanima iz 1971. godine osuđeno je nekoliko profesora sa Beogradskog univerziteta.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Mihailo Đurić osuđen je na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine zbog krivičnog dela "neprijateljske propagande". Sedam nastavnika fakulteta, potpisnika molbe za pomilovanje profesora Đurića, odstranjeno je 1973. iz nastave s ovog fakulteta (Andrija Gams, Ružica Guzina, Stevan Vračar, Branislava Jojić, Aleksandar Stojanović, Danilo Basta i Vojislav Koštunica).
O pravnoteorijskoj valjanosti i političkoj nosivosti amandmanskih rešenja možda najbolje govori sažeto određenje profesora Andrije Gamsa, naime njegov sud da je "koncepcija amandmana: istorijski promašaj – naučna zbrka".
---------------------------------------------
Vojvodina i Kosovo i Metohija u ustavima
U Ustavu iz 1945, članom 2, definisano je da "Narodna Republika Srbija ima u svom sastavu Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu Kosovsko-Metohijsku oblast".
Ustavnim amandmanom VII iz decembra 1968. u član 2, stav 1. Ustava SFRJ iz 1963. godine, uneta je odredba da SFRJ, uz ostale republike, čini i "Socijalistička Republika Srbija sa Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom Kosovom".
Amandman XVIII (1969) u celini je bio posvećen autonomnim pokrajinama koje su se "udružile" u SR Srbiju, a "u okviru" SFR Jugoslavije. Pri tome se prava i dužnosti pokrajina utvrđuju "pokrajinskim ustavnim zakonom u skladu sa načelima Ustava Jugoslavije i sa republičkim ustavom". Pokrajine su dobile vrhovni sud i druge pravosudne organe, nacionalne manjine su preimenovane u narodnosti.
Posle martovskih demonstracija na Kosovu i Metohiji u martu 1981. godine, bez preminulih Tita i Kardelja, upravljači su izgurali usvajanje osam amandmana na Ustav SFRJ. Grudvu razaranja zakotrljanu s vrha brega to nije zaustavilo, ali je već teško grogirana partijska i upravljačka elita SFRJ, ipak prihvatila neophodnost dubljih ustavnih reformi. Usvojen je 1988. niz amandmana (IX – XXXVII), ali je njima samo potvrđeno da vlast ne razume tektonske silnice istorije, ni u zemlji ni u svetu.
Potpomognuti i "događanjem naroda", izglasani su (mart 1989) amandmani na Ustav Srbije iz 1974. godine. Srbija je povratila svoju državnu suverenost u granicama republičke nadležnosti.
Otvoren je put za donošenje "Miloševićevog ustava", ali su usledila otcepljenja Slovenije i Hrvatske, pokrenut je lanac ratova za jugoslovensko nasleđe.
[objavljeno: ]
