Izvor: Politika, 26.Jan.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kapitalizam na srpski način
Nije trebalo da prođe više od 20 godina od raspada socijalizma pa da konstatujemo da se kapitalizam kod nas ne poklapa i nije poklopio sa rastom demokratije
Približava li se Srbija modelu autoritarne demokratije. Sve veći društveni konformizam i sve veća rascepkanost srpskog društva u koliko-toliko homogene grupe, pa čak i u grupe siromašnih građana, dokaz su da se mase siromašnih sve više suočavaju sa svojom bespomoćnošću. Zapravo, nije trebalo da prođe više od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 20 godina od raspada socijalizma pa da konstatujemo da se kapitalizam kod nas ne poklapa i nije poklopio sa rastom demokratije. Pozlaćena vrata u kućama nekih naših tajkuna, opšta pljačka državne i društvene imovine, u vreme opšte povike o demokratiji i tržišnoj utakmici, pojačavaju utisak o izgubljenom vremenu.
Sa druge strane, liberalni kapitalizam u predatorskom obliku i sadašnja međunarodna kriza dugova u Evropi pa i šire, kao i njen uticaj na demokratske tokove predstavlja jedno od najznačajnijih pitanja današnjice. I ne samo kod nas. Naime, ekonomski rast nije moguć sve dok se ne olakša preveliko breme duga, a bez ekonomskog rasta nema ni demokratije. Da bi se u proseku oko sedam odsto proizvodnje usmeravalo samo na otplate kamata, potrebno je stvoriti velike trgovačke suficite drastičnim smanjenjima uvoza i katastrofalnim recesijama u domaćim ekonomijama. Tako breme duga blokira ekonomski razvoj koji je od bitnog značaja kao podrška političkoj demokratiji. Ili, kako bi neki rekli, beskonačan profit – konačan svet –krah demokratije.
Činjenica je da mase radnika u demokratskim zemljama sveta, zapravo, uopšte i nisu upoznate sa stanjem stvari. Umesto toga stalno se ponavlja demagogija o demokratiji koja se temelji na „dinamičnoj ulozi tržišta”. Istovremeno, ekonomske stope rasta sve su manje, suprotnosti u svetu kapitalizma sve veće, a izazovi za demokratiju sve opasniji. Svetski dug (firme, države i porodice) prelazi broj od 55.000 milijardi dolara, što je 140 odsto svetskog bruto nacionalnog proizvoda, odnosno BNP-a. Taj dug raste po stopi od šest do osam odsto godišnje, četiri puta više nego rast svetskog BNP. Ovi dispariteti u stopama su neodrživi, a njihove posledice su katastrofalne. Svuda i u svim sektorima realne plate padaju i zbog smanjenja radne snage, zatvaranja fabrika, ili njihovog premeštaja, pa broj nezaposlenih konstantno raste. Transnacionalni liberalni kapitalizam, međutim, teret krize prebacuje na radnike. Pet stotina globalnih kompanija ispremeštale su svetske granice kako bi se dokopale novih tržišta uništavajući lokalne konkurente. Više zemalja, više profita.
Možda je u tome i karakterističan primer svetski rast južnokorejske firme „Daevu”, odnosno snaga „šaebola”, južnokorejskih ekonomskih konglomerata. U Južnoj Koreji, kao i u Japanu, javne subvencije iznose desetine i stotine milijardi dolara, a nema jasnog razgraničenja između „šaebola” i države. Javnim subvencijama treba dodati i nemilosrdnu represiju nad radničkom klasom i nepostojanje prava pojedinaca. Svi političari u Južnoj Koreji, bez izuzetaka, kao i članovi visokog vojnog establišmenta ujedno su i glavni deoničari koji zasedaju u upravnim odborima velikih kompanija. Kako se to odražava na proces parlamentarne demokratije ostaje da se vidi. Štaviše, u bratstvu južnokorejskih „šaebola” svi se poznaju i žene među sobom.
Ili, ko se ne seća izjave velikog nemačkog industrijalca Valtera Ratenaua iz 1909. godine: „Tri stotine ljudi koji se svi poznaju, rukovode sudbinama Evrope i biraju među sobom svoje naslednike”.
„Liberalizacija”, „privatizacija”, „deregulacija”, „sistem slobodne međunarodne trgovine”, „ uštede na troškovima”, „restrukturiranje”, sve su to argumenti liberalnog kapitalizma u igri sa demokratijom i sve to dovodi, ili može da dovede, do gubitka radnih mesta. Pri čemu istinski tržišni kriteriji, zapravo, i ne postoje. Svojevremeno je oduševljenje zavladalo Volstritom i svim ostalim finansijskim tržištima kada je „Boing”, pre 15 godina, apsorbovao „Mekdonald Daglas” za 14 milijardi dolara. To je tada energično podržano od Pentagona, a onda su usledila masovna otpuštanja i gašenje radnih mesta. Je li bilo oko toga rasprave u američkom Kongresu? Nije. Od 1992 do 1997. broj firmi koje su u SAD radile za odbranu smanjio se sa 32 na devet, a oko 1,5 miliona radnih mesta je ugašeno.
Zbog svega toga, za sada, ogromna težina transnacionalnih kompanija u sistemu svetskog liberalnog kapitalizma nema svog pandana u političkoj sferi. Čuvaju se totalitarne strukture dominacije i eksploatacije. No, ne može biti neograničenog rasta u ograničenom svetu. U ovom i ovakvom tipu kapitalizma razvoj ekonomije jeste nastavak demokratije, a dugovi su najava eventualne diktature. Niko ne može sa sigurnošću predvideti gde će se zaustaviti kapitalistička koncentracija moći i kapitala, gde su joj krajnje granice. Ali, da se već pojavljuju pukotine u toj građevini usled socijalnih i političkih šteta nastalih vladavinom predatorskog liberalnog kapitalizma, to se već vidi. EU i njena sadašnja kriza dobar su primer za to, i o tome bi Srbija morala da vodi računa.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 26.01.2013.
.jpg)
