Izvor: Vostok.rs, 31.Okt.2016, 21:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kapetan u podmornici, slikar na ledolomcu
Već nekoliko letnjih sezona u plovidbi od Murmanska do Severnog pola, na nuklearnom ledolomcu „50 godina Pobede“ putuje i stvara podmornički oficir Viktor Kobzev, poznatiji kao Tjubik. Atelje mu je malena kabina na pramcu. Tu „dolaze na svet“ beli medvedi, tu ponovo kreću u plovidbu brodovi koji su nekada, u prošlosti, osvajali Arktik, tu plivaju morževi, tu led dobija poseban odsjaj...
More prati Kobzeva kroz ceo život. On je rođen na Krimu, a odrastao je u Zapadnoj Lici (punkt baziranja Severne flote, Murmanska oblast, 45 km od norveške granice), gde mu je služio otac. Kasnije je Viktor i sam postao podmornički oficir, kapetan druge klase, služio na nuklearnim podmornicama Severne flote i radio kao vojni dopisnik.
Od podmorničara do slikara
Uvek je, međutim, imao želju da prikazuje svet onakvim kako ga on vidi. Zbog toga je, pored ostalog, stigao da završi Slikarsko-grafički fakultet Pedagoškog univerziteta „Hercen“ i Lenjingradski institut slikarstva, skulpture i arhitekture „Rjepin“.
Tjubika je najlakše zateći u ateljeu noću. Mesto gde je juče stajala skica sa medvedima sada je prazno. „Ne sećam se gde sam to stavio. Verovatno sam nekome poklonio“. Kobzev i inače poklanja mnoge svoje radove.
Viktor Kobzev, poznatiji kao Tjubik. Ilustracija: Vera Kostamo/RIA Novosti
Umetničke slike Viktora Kobzeva čuvaju se u najvećim svetskim muzejima. U Rusiji su to Ermitaž, Ruski muzej i Vologodska oblasna slikarska galerija. Njegovih radova ima i u privatnim kolekcijama Margaret Tačer, Tonina Gvere, Fransoa Miterana, engleske kraljice Elizabete II, Mstislava Rostropoviča i Galine Višnjevske, Mihaila Gorbačova...
„U svojoj 60. godini sam shvatio da imam šta da kažem svetu, posebno deci. Kod mene dečica dolaze na časove slikanja, mi zajedno crtamo i glupiramo se. Više volim da budem sa njima nego sa odraslima“, priča Viktor dok potapa papir u kadu sa hladnom vodom.
U njegovom ateljeu je uvek bučno. Čuje se kako led, debeo nekoliko metara, „pruža otpor“ brodu. Ali Viktor tu buku ne primećuje. Vidi se da je nekada služio u podmornici. Zna on i šta je to požar, i kako izgledaju druge vanredne situacije u podmornici. Posle te službe više se ne boji smrti, a život doživljava kao avanturu.
„Led živi neki svoj život”
„Počinjao sam kao grafičar. Sve volim da crtam. Iskreno rečeno, oduševljava me moj rad. Evo gledaj, ovde je obala koja odlazi pod vodu i dalje u nepoznato, u beskraj. Sviđa mi se kamenje, sviđaju mi se senke, i led kao posebna tema. Verovatno led živi neki svoj život. I nije jasno da li ima dušu ili ne. Mistika je uvek prisutna, bar u našoj svesti“.
Sunce kao da je „podetinjilo“ – zadirkuje Barencovo more i zaseca mu svetlim zracima tirkizni žele nekoliko metara u dubinu. Uskoro će retke komade leda zameniti beskrajni sloj leda. To će biti list, ili platno, na kome će brod naslikati svoj put. A naslikaće ga i Viktor...
Tjubik poklanja mnoge svoje radove. Ilustracija: Vera Kostamo/RIA Novosti
Pismo samome sebi
U četiri sata ujutru Kobzev još uvek radi. Kaže da je tako navikao. Baš u to vreme je bilo njegovo dežurstvo dok je služio u podmornici.
„Zamisli, među skicama sam našao pismo koje sam pisao samome sebi kada mi je bilo 18 godina. Sada imam 60, i ništa se nije izmenilo“.
Viktor je kao mladić u tom pismu pisao kako više od svega voli ljude. Tada, sa 18 godina, on je to shvatio, i to mu je postalo najvažnije pravilo u životu. Pisao je: „Želim samome sebi sabranost i volju, jer želim da postanem oficir“.
U Tjubikovoj „mitologiji“ sve deluje jednostavno. Tu su sjedinjene i stihije i bajke. Beli medvedi se osmehuju proleću, omiljene slikareve ribe odlaze nekud svojim poslom, a mačke posmatraju svet oko sebe nekim suviše mudrim pogledom. To je kao sagledavanje večnosti u svakodnevnim pojavama... Večnosti koju mi često ne primećujemo.
Kobzevljeve umetničke slike su gostovale u Italiji, Japanu, Finskoj, Nemačkoj, SAD, Češkoj... Bilo je toliko mnogo izložbi da on i ne pamti njihov tačan broj. Bila je postavljena i ekspozicija na „temenu” Zemlje, tj. na Severnom polu – mestu koje ne pripada nikome i istovremeno pripada svima. Kao i Tjubikove slike.
Vera Kostamo,
Ruska reč,
