Izvor: Politika, 18.Sep.2015, 16:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao da je čitava civilizacija bolesna
Predstava Beogradskog dramskog pozorišta „Poziv na pogubljenje” Aleksandra Červinskog, po istoimenom romanu Vladimira Nabokova iz 1936. godine, u režiji Slobodana Bobana Skerlića i u prevodu Novice Antića biće premijerno izvedena 21. septembra na festivalu Volkov teatra u Jaroslavlju. Beogradska premijera je planirana za 8. oktobar na sceni „Rade Marković” BDP-a.
U glumačkoj ekipu su: Ivan Tomić, Miloš Milić, Milan Čučilović, Milorad Damjanović, Slobodan Ninković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ljubinka Klarić, Sandra Bugarski, Anja Alač, Dejan Matić i drugi.
Zašto ste odlučili da se baš sa delom „Poziv na pogubljenje” predstavite zahtevnoj ruskoj publici. Zbog čega je zanimljivo da u ovom trenutku vidimo neobičnu priču o Nabokovljevom junaku Cincinatu sa kafkijanskim zapletom?
Odluka da se predstava igra u Rusiji najmanje je moja. Mi smo radili predstavu za redovan repertoar Beogradskog dramskog. Kako je došlo do toga da, na osnovu koncepta i uvida u ranu fazu priprema predstave, ona bude selektovana za festival i za mene je pomalo enigma.
Cincinat, glavni junak romana i komada, jeste čovek koji se pretvara da mu je duša prozirna da bi se uklopio u društvo ispraznih, prostih, krvožednih, ciničnih, bezosećajnih. Na njegovu žalost, biva razotkriven i osuđen na smrt jer sistem traži autentično učestvovanje u apsurdu i besmislu. Mislim da se svaki misleći čovek oseća kao Cincinat, kao da je okružen bezdušnim nakazama, glupavim mufljuzima i beskrupuloznim poltronima. Moja namera je da Cincinatima dam šansu da pokažu kako im je.
„Poziv na pogubljenje” ujedno je jedan od najboljih romana rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova u kojem se sudaraju tradicionalni i savremeni sistemi vrednosti. Sa kakvim emocijama očekujte susret srpske pozorišne ekipe sa publikom u Jaroslavlju budući da je Nabokov rođeni Rus?
Nisam zapravo siguran koliko ruska publika Nabokova zaista doživljava kao „svoga” pisca. „Poziv na pogubljenje” je, doduše, izvorno objavljen na ruskom, ali u emigraciji. Teško da bi sovjetski cenzori ikada pustili u javnosti tako eksplicitnu kritiku grotesknosti totalitarizma i mehanizama manipulacije i ispiranja mozga. A pitanje je da li bi i preživeo. Ili bi, kao Danil Harms, bio u zatvoru umoren glađu zbog antisovjetskog delovanja.
Delo „Poziv na pogubljenje” problematizuje ljudske egzistencije, odnos prema porodici, doživljaju krivice, odgovornost... Šta je u fokusu vašeg čitanja ovog Nabokovljevog teksta koji je bio poznat i kao majstor detalja?
Svet koji kreira Nabokov nije ni trodimenzionalni, a kamoli dvodimenzionalni. Tu se prostori lome, kidaju, raspadaju, formiraju, tope. Ni vreme nije ono koje pokazuju satovi i kalendari. Izlomljeno je buduće i prošlo udrobljeno u sadašnjost. Realnost je do te mere izvitoperena i nakaradna da predstavlja perfektan odraz stvarnosti koja nas okružuje. Jer, linearno vreme, stvarna geografija i realistični prosedei nisu u stanju da kažu ništa o ovom ovde i ovom sada. Bar ništa bitno.
Kada je delo „Poziv na pogubljenje” svrstano u nadrealistički, antiutopijski roman, objavljeno davne 1936. u Parizu, izazvalo je priličnu zbunjenost. Na šta vi želite rediteljskim čitanjem ovog dela da skrenete pažnju, s obzirom na to da vas je oduvek zanimalo stanje u društvu u kojem živimo?
Meni je najuzbudljivija surovost sistema u naporu da obuzda svaku individualnost, svaku autentičnost, svaku iskrenu emociju. Uzurpiraju nam i radost i tugu, i otpor i zajedništvo, i misli i snove, i tako redom. Umesto toga nam serviraju odvratne zašećerene surogate, mimikriju, spinovanja, estradu, tabloide i prostakluk, šibicarenje, laži i sarkazam. Ne samo naše društvo, kao da je čitava civilizacija bolesna.
Pozorište vidite kao deo društva, kao sagovornika, kao korektiv. Koji je zadatak ove predstave?
Da uznemiri. Da probudi. Da pobuni. Jer, hteli ne hteli, realnost i realizam nas usisavaju u sebe, škole su pretvorene u buvljake, televizije u sengrupe, javna sfera u javnu kuću. Živimo prepravljenu i zaturenu prošlost i izmišljenu budućnost, u ludnicama ima više greškom hospitalizovanih nego u politici nekorumpiranih, serviraju nam karnevale i cirkuse da nas zamajavaju da ne vidimo šta su nam podmetnuli umesto istine i da nas brutalno lažu da smo slobodni i da donosimo odluke. E, pa, ako to nije razlog za pobunu...
Ovo je ujedno treća predstava koju radite u Beogradskom dramskom pozorištu i pored toga što ste pre svega poznati kao filmski režiser. Koliko je delikatno iz vizure filmskog kadra priču smestiti u kutiju, odnosno na scenu? Koje su sličnosti, tj. razlike između ova dva umetnička rukopisa?
Postupci su sasvim različiti, ali podjednako uzbudljivi. Film ima svoj jezik, pozorište svoj. Postoje, naravno, određena poklapanja, pre svega u logici scena i odnosa, razvoju i kontinuitetu likova. Osnovna razlika u postupku je što se film „otima” od saradnika i protagonista na setu, dok pozorišni proces podrazumeva „predavanje” predstave saradnicima i protagonistima. Ipak, odluka o tome da li će nešto biti film ili predstava prethodna je odluka, tako da su elementi kojima se zaista bavim tokom pripreme pitanja izbora sredstava, vrste stilizacije, nivoa ekspresije, i pre pre svega: pitanje razloga.
