Izvor: Politika, 18.Nov.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kanarinac u rudniku
Veliki deo Evrope je prošle nedelje doživeo masovnu erupciju građanskog nezadovoljstva koja je pokazala pravu snagu organizovanog rada i nagovestila ozbiljne socijalne potrese, imajući u vidu da vlade protiv kojih se protestovalo ne pokazuju nameru da promene nepopularne politike izlaska iz krize.
Milioni ljudi, mahom iz država evropskog juga koje grcaju u dužničkoj krizi, poručili su da im je dosta stezanja kaiša dok oni koji ih poslednje tri godine guraju u nezaposlenost i osiromašenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najmanje osećaju posledice.
Da li su ovi pokliči besa sa ulica Madrida, Lisabona, Rima ili Atine uznemireni pisak kanarinca u rudniku koji upozorava na dolazeću opasnost od metana?
Pre nego što su se pretvorile u socijalne revolucije, pobune u Tunisu i Egiptu 2011. bile su usmerene protiv mera štednje i nezaposlenosti.
Dan akcije i solidarnosti, kako je Evropska sindikalna konfederacija nazvala sredu u kojoj su sindikati iz 23 zemlje svoje članove izveli na ulice, ukazuje na evidentno rastući jaz između vlada i stanovništva.
Političari, koji su zaduživali zemlje kupujući socijalni mir, bolje rečeno mandate vlasti, i bankari, vođeni isključivo kamatnim profitom, sada zahtevaju da se Grci odreknu tradicionalnog porodičnog ručka nedeljom u taverni, da Italijani pripremaju kafu kod kuće jer im je preskup espreso u obližnjem baru, da Španci vrate stanove koje više ne mogu da otplaćuju i pridruže se beskućnicima…
Izvesno je da bolne mere štednje – koje pod pritiskom međunarodnih kreditora vlade prezaduženih država zone evra kombinuju s povećanjem poreza, smanjenjem plata, penzija i socijalnih beneficija – najviše pogađaju najslabije, povećavaju nejednakost, pojačavaju socijalnu nestabilnost i ne rešavaju krizu.
Demonstranti su jasno pokazali da umesto „samoubilačke politike” ciljevi moraju da podrazumevaju socijalnu sigurnost, pravo na rad, podjednake šanse, inicijativu, dobro obrazovanje, zaustavljanje korupcije.
Socijalni zaokreti doprinose promenama u načinu života, što u isto vreme ima i neizbežne političke posledice. Upravo zato, savremeni lideri i političari moraju u svoj rad da unesu razumevanje za potrebe sveta koji ih okružuje. Moraju da se prilagođavaju. Kome?
Politika kolektivnog ispaštanja za pojedinačne promašaje pokazuje da se većina evropskih vlada prilagođava interesima velikog biznisa i moćnih banaka.
Živeći ovde, davno sam raskrstio s verovanjem da važni ljudi svoje odluke donose posle ozbiljnih analiza, savetovanja i razmišljanja. Ako je za utehu, takav zaključak sada mi se nameće posmatrajući one tamo, diljem Evropske unije. Važni ljudi EU takođe su skloni predrasudama ili pomodnim teorijama.
Jedna od tih teorija uzrokovala je Dan gneva po evropskim metropolama. Fiskalna disciplina i rigorozna štednja, kažu vernici ove teorije, jedini su načini izlaska iz finansijske i ekonomske krize koja poprima ozbiljne sistemske dimenzije.
Smanjite potrošnju, plate i penzije, otpuštajte, poručuju zdušno evropski lideri dok su njihove reči samo eho bankara koji, odlučujući o visini i uslovima spasilačkih kredita, određuju sudbine miliona ljudi.
Naravno da fiskalna disciplina mora da postoji, posebno u mediteranskom „pojasu belog luka” u kome je izbegavanje plaćanja poreza nacionalni sport. Ali, ono što mi je ostalo sa studija ekonomije podseća me na poučnu priču:
Ukoliko pravite picu, pa počnete da štedite na mocareli do te mere da mocarela ostane u tragovima, onda više nemate picu. Poruka je jasna.
Isključivo štednja ne rešava problem. A upravo je oko ideje rigorozne štednje nastao omiljeni konsenzus većine evropskih lidera.
„Na neki način je nastala konvencionalna mudrost da je sada vreme da se skreše potrošnja, uprkos činjenici da su najveće svetske ekonomije u dubokoj depresiji”, upozoravao je pre dve godine nobelovac Pol Krugman.
„Sledeći put kada čujete ljude koji ozbiljno zvuče dok objašnjavaju potrebu za fiskalnom štednjom, pokušajte da raščlanite njihov argument. Gotovo izvesno, otkrićete da ono što zvuči kao utemeljeni realizam počiva na temeljima fantazije, na verovanju da će nas nevidljivi nadzornici kazniti ako nismo dobri a da će nas vile poverenja nagraditi ako smo dobri. A realna politika sveta – politika koja će razoriti živote miliona radničkih porodica – gradi se upravo na takvim temeljima.”
Krugmanova predviđanja se ostvaruju. Situacija se u međuvremenu pogoršala do te mere da su od prošle nedelje sve ekonomije 17 članica zone evra i zvanično u recesiji. Drugi put u tri godine.
Naravno da ljudi izlaze na ulice. Naravno da psuju političare i belosvetske bankare. Operacija uspela, pacijent umro.
Nikada nisam bio pobornik MMF-ovih receptura koje su širom sveta oborile mnoge vlade i milione ljudi zavile u crno. Fond doživljavam kao nužno zlo, kao božiju kaznu vlastima koje ne žele da priznaju koliko su grešne pa novim kreditima pokušavaju da popune rupe u svojim glavama koje su napravile rupe u budžetima.
Biće da vlade u Atini, Madridu ili Lisabonu ni nisu u prilici da biraju. Ili će svojim nacijama zavrnuti slavine i prepustiti ih da osiromašene čekaju bolja vremena, ili će kreditori metalnim pogledima promatrati kako njihove prezadužene države bankrotiraju.
Isto važi i ovde. Delegacija MMF-a ima neke svoje uslove, ali siguran sam da neće odbiti novu tranšu kredita kako bi se asfaltirale rupe u srpskom budžetu. Političari će biti srećni.
Eksperti zaduživanja prikazivaće se kao spasioci nacije. To je ona vrsta spasilaca koja vam glavu drži pod vodom pa vam u poslednji čas omogući da udahnete malo vazduha. Do sledećeg zagnjurivanja.
To što će otplate njihove „umešnosti” za dve-tri godine Srbiju u kamatama koštati nekih milijardu evra na 12 meseci, nema veze. Verujte svojim spasiocima.
Ali, ako nema suštinske metodološke razlike između nametnute mediteranske i šumadijske dijete, ostaje činjenica da su Španci, Portugalci, Italijani i Grci barem javno rekli šta o svemu tome misle.
Srbima kao da je svejedno. Kao da se to nas ne tiče.
Evropski Dan gneva potvrdio je još jednu sve dublju podelu. Linea gotica sever odvaja od juga. Demonstracije su bile masovne u Španiji, Portugalu, Italiji i Grčkoj, u Francuskoj su iz solidarnosti okupile manje sveta, dok su u Nemačkoj i drugim zemljama severa bile više simbolične.
Iako se radilo o najuspešnije koordinisanom protestu poslednjih decenija, verovatno još od revolucionarnih vremena 1968, pokazalo se da je sindikatima teško da sve Evropljane povedu u istom pravcu barem toliko koliko i Briselu da na neke teme okupi sve vlade članica.
Kanarinac iz evropskog rudnika nagoveštava moguće veoma ciničan rasplet. Sva je prilika da će kreditori – mahom isti oni bankari koji su Evropu uvukli u krizu iz koje se teško izbavlja – ostati pošteđeni a da će ceh platiti nacionalne vlade koje su prihvatile nepopularne mere. Građani već plaćaju.
Boško Jakšić
objavljeno: 18/11/2012
