Izvor: Blic, 09.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kanadska borba za različitost
Kanadska borba za različitost
Naš poznati karikaturista Dušan Petričić, od 1993. godine živi u Kanadi. Iz zemlje je otišao sa suprugom Draganom Varagić, našom poznatom glumcom zbog, kako kaže, političkih razloga. 'Bio sam očajan zbog cele situacije ali mi je takođe bilo jasno da će biti još mnogo gore. Bilo mi je nemoguće da ćutim, trpim i pravim trule kompromise ali i da vodim računa o porodici. I onda sam odlučio da počnem iz početka.
Ipak ste, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako čujemo, uspeli?
- Tamo sam se našao sa svešću da imam dovoljno godina, dovoljno iskustva i zanata u rukama, i da ću naći posao u svojoj profesiji. Nisam imao ambicija da pravim karijeru već samo da zaradim toliko da prehranim porodicu. Sa pedest sedam godina se drugo ne može ni očekivati. Međutim, brzo sam ukapirao gde je moja šansa u odnosu na kolege koji su mladi, odrasli uz kompjutresku tehnologiju i žive na tom tlu. Moja prednost u odnosu na njih je bila u različitosti. I tada sam odlučio da napravim ime. Gde konkretno radite?
- Kao i ovde, i tamo se bavim političkom karikaturom. Iz Toronta šaljem radove za Njujork tajms, Vol strit žurnal, i još neke novine, zatim za neke izdavače dečjih knjiga, dok u Kanadi radim za neke kanadske izdavače i za Toronto star. To mi je nešto kao matična redakcija. A vaša supruga?
- Njoj je, s obzirom na jezičku barijeru bilo mnogo teže, ali i ona je uspela da se nametene. Međutim u Kanadi umetnost uopšte, znači i film i pozorište, nisu na našem nivou. Konkretno, pozorište je u odnosu na naše, i to se vidi golim okom ljubitelja, na mnogo nižem nivou.
Kakav ste Beograd zatekli ovih dana?
- Bio sam na nekoliko pozorišnih predstava, kako bih osetio atmosferu jer je atmosfera u pozorištu, i oko pozorišta, u dobroj meri odraz duha ovog grada. Mislim da je malo drugačija u odnosu na onu koju pamtim. Juče sam osetio kako je to lepo sedeti u prepunoj sali Ateljea 212 i biti okružen ljudima koje poznaješ i koji misle na sličan način. Čovek se oseća nekako ušuškano. U Torontu to nije moguće ni s obzirom na vrednosti merene brojevima. A o mentalnom kodu da ne govorimo. Šta je to što je drugačijie ili isto u vašem poslu karikaturiste?
- Tehnika i zanat su svuda isti. Severna Amerika neguje najklasičniju političku karikaturu, uz masovno korišćenje likova i karaktera iz političke nomenklature. Ono što na prvi pogled najviše razlikuje našu od njihove političke karikature, jeste to da oni neguju sličnosti a ne razlike. U toku jedne nedelje, možete videti desetak karikaturista uz raznih novina koji se crtački gotovo ne razlikuju. Razmišljao sam kako to da nikome nije stalo do svoje posebnosti i shvatio da je reč o stavu vlasnika novina i izdavača. Ni jedan vlasnik naime, neće da dovede sebe u poziciju i bude ucenjen na bilo koji način od nekog autora. Odmah će mu se zahvaliti, jer ima gomilu sličnih na lageru. Znači li to da ste ovde mogli da ucenjujete urednike i vlasnike?
- Ovde nikada neki autor nije mogao da ucenjuje urednika, a pogotovu ne vlasnike novina, jer se zna ko su bili. U tom pogledu nema bitne razlike. Ali u Evropi, u Jugoslaviji, autentičnost je uvek bila primarna. Od deset karikaturista koji rade svi su različiti i pepoznatljivi. Koga biste danas crtali da radite ovde?
- I tamo sam često crtao karikature na neše teme, naročito za vreme bombardovanja. To je bilo vreme kada se naša zemlja približila naslovnim stranama. Imao sam kritičan pristup prema ovome što se događalo kod nas ali nije bilo teško kritikovati Miloševića. U trenutku bombadovanja međutim, nije bilo lako govoriti kritički o Kandi i Americi i živeti tamo. Ali mi je i to polazilo za rukom. Te novine su imale sluha za moje neslaganje sa njima. Postoji li u Torontu nešto kao zajednica ljudi odavde ili slična organizacija?
- Za razliku od mnogih naroda, a u Torontu ih zasita ima sa svih strana, Srbi su egzemplar u pogledu nesposobnosti da se organizuju. Sa mnogima od njih se družim privatno ali kad god je tebalo organizovati neku akciju, nismo uspeli. Tek sa odlaskom u Kanadu sam, posmatrajući naše ljude, shvatio ovo ovde. Mi smo uspeli da se pocepamo po svim mogućim šavovima, počev od podele na staru i novu emigraciju, pa do ove koja je izvršena između novih. Iako je činjenica da je 95 posto novih emigranata otišlo odavde zbog režima, tamo su ga mnogi podržavali. Otišavši tamo, oni su dobili potrebu da brane ovaj sistem kao neki bedem svetskom pretku. Da su organizovni izbori u dijaspori, verujem da bi rezultat glasanja bio isti kao i oni raniji u Srbiji. Šta mislite o mogućnosti povratka dela tih ljudi?
- Kako sam stigao u Beograd, pitali su me - 'šta, jel se vraćaš'. Ideja o povratku kod svakog emigranta postoji od trenutka odlaska. Od prvog dana sam imao u glavi varijantu da ću se jednog dana vratiti i da neću ostaviti kosti u Kanadi. I naravno, da je ta želja porasla posle ovih događaja, ali nije jednostavno pomeriti se tamo, pa ponovo doći nazad. Na ništa?
- Ne samo to. Još uvek ne znam kakva je klima ovde, samo slušam i gledam. Duboko verujem da je petog oktobra napravljena suštinska promena i zaokret u pozitivnom pravcu ali i da će sada biti mnogo teže. Da će biti i napred i nazad i ovako i onako, jer se ovo ipak događa jednom te istom narodu. Isti narod je iznedrio i poziciju i opoziciju. Verujem da će se situacija suštinski promeniti kao što se to desilo svim narodima, nekima pre jednog veka nekima pre deset godina. Sada imam strpljenja da čekam. Ali mislim da će se stvari menjati suviše sporo da bih sada, ja lično i moja porodica, ponovo ušli u avanturu selidbe naprečac. Željko Jovanović
