Izvor: Politika, 18.Apr.2011, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kampanjska briga društva
Bez jake i poštene države nema ni dobre medicine
Poslednjih godina upadljiva je pojava da veliki broj bolesnika kasno počinje svoje lečenje, posebno kada su u pitanju maligne bolesti. Kao član Konzilijuma za lečenje tumora centralnog nervnog sistema svedok sam da pacijenti često počinju lečenje maligne bolesti, za koju obično i ne znaju da postoji, onda kada već imaju više metastatskih tumora u mozgu.
Logično je da se u tom trenutku postavlja više pitanja:
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
1. Da li je moguće da se bolesnik (bolesnica) osećao (osećala) baš sasvim normalno sve do nekoliko dana pre nego što su višestruke metastaze u mozgu otkrivene?
2. Da li je moguće da niko od članova njihovih porodica ili prijatelja nije primetio nikakve promene u njihovom fizičkom izgledu ili ponašanju?
3. Da li je moguće da bolesniku nije palo na pamet da ode na redovni godišnji pregled kod svog lekara, kako bi makar proverio krvnu sliku i uradio biohemijske analize krvi?
4. Koliko bolesnik može da trpi pre nego što odluči da se javi lekaru, posebno kada smo u prilici da viđamo i pacijente koji urade bezbroj pregleda zbog minornih tegoba?
5. Koja je to granica koja određuje da li su tegobe toliko ozbiljne da moraju biti medicinski ispitane i objašnjene?
Univerzalni odgovor na ova pitanja je obično da je svaka manifestacija, pa i tok bolesti individualan, da nema pravila, da je zaista moguće da niko ne primeti promene na pacijentu a da sa druge strane i pacijent ne želi da ide lekaru.
Prema mom mišljenju, objektivni razlozi zbog kojih se dobar deo našeg stanovništva nemarno odnosi prema svom zdravlju mogu biti:
1. Organizacija primarne zdravstvene zaštite po domovima zdravlja koji predstavljaju zastarele mutante koji ne mogu odgovoriti zahtevima savremenog čoveka za brzom i jednostavnom dijagnostikom i lečenjem (krajnje ponižavajuća situacija u kojoj se nalaze i lekari opšte prakse i njihovi pacijenti, čekanje na pregled, čak i pored zakazivanja, nedostatak vremena koje je neophodno da se lekar primarne zdravstvene zaštite posveti pacijentu kako bi pravovremeno otkrio određene probleme)
2. Strah za elementarnu egzistenciju ukoliko se kod pacijenta otkrije neka ozbiljnija bolest, imajući u vidu odbijanja od ličnog dohotka za bolovanje
3. Ubeđenje dobrog dela stanovništva da lekari opšte prakse ne mogu da im pruže odgovarajuću zdravstvenu zaštitu i da mogu samo da im pišu upute i recepte (za šta je direktno krivo Ministarstvo zdravlja – sedam minuta po pacijentu)
4. Stalni napisi u medijima o tome kako je zdravstvo leglo korupcije i kako je za bilo koji ozbiljniji pregled i posebno hiruršku intervenciju potrebno izdvojiti znatnu sumu novca kojom najveći deo, opet, našeg stanovništva ne raspolaže. Zato se i dešava da pacijenti unedogled odlažu odlazak lekaru ubeđeni da neće na odgovarajući način biti pregledani posebno kod specijalista
5. Odnos roditelja i dece, supružnika, dalje i bliže familije je u velikom broju slučajeva poremećen, kao posledica urušavanja opštih društvenih vrednosti. Ne samo da se ljudi otuđuju u kolektivima, već i u porodicama, gde se u potpunosti zanemaruju upravo one promene u ponašanju ljudi koje samo najbliži mogu da primete
6. Ozbiljna prevencija pojedinih bolesti nije zakonski regulisana, a mogla bi dovesti do značajnih ušteda u zdravstvenom fondu
7. Na kraju, nedostatak aparata za zračenje, linearnih akceleratora, gama noža, stereotaksičkih ramova za precizno zračenje pacijenta u jednim ustanovama i krajnja preopterećenost drugih ustanova koje ovim aparatima delimično raspolažu
Formalna briga društva za bolesnog čoveka kampanjska je, najizraženija je pred izbore i stoga prožeta demagogijom. Daju se reportaže o novim kliničkim centrima koji se otvaraju, o novim metodama lečenja a da se pri tom potpuno ignoriše činjenica da u elitnim zdravstvenim ustanovama sve ponovo počinje da liči na devedesete, jer nema elementarnih lekova
Bez jake i poštene države nema ni dobre medicine, a bez dobre medicine nema zdravog društva.
Profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu, specijalista neurohirurgije
Danica Grujičić
objavljeno: 19.04.2011.
