Izvor: Politika, 06.Avg.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakva-takva, ipak je to pobeda Ustava
I ova „antireforma” je dala nekakav nauk
Reforma pravosuđa „najgora od svih dosadašnjih” ima samo jedan kraj – Ustav Srbije (bez obzira na njegove mane) i poštovanje ustavnosti kao obavezan smer izlaza iz ovog galimatijasa.
Srpska reforma pravosuđa je počela tako ambiciozno i radikalno kao da ničeg nije ni bilo ili kao da ama baš ništa nije valjalo u sudskoj grani vlasti. E, taj početak reforme, kako se to sad dobro vidi, beše u stilu „što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se grbo rodi vrijeme ne ispravi” (V. Bogišić). Po tom početnom iskrivljenom standardu se i nastavilo, iz greške u grešku, iz neustavnosti u neustavnost... plaši me i pomisao da bi to fatalno igranje sa sudijama i dalje trajalo da se ne desiše političke promene.
Na početku ovog zamašnog projekta stoji, sa Ustavom neusklađen a jedva dva dana kasnije donet, Ustavni zakon za sprovođenje Ustava koji je propisao rokove za izbor nosilaca pravosudnih funkcija (čl. 7), nasuprot izričitom ustavnom načelu o stalnosti sudijske funkcije (čl. 146 Ustava). Potom je Zakon o sudijama (i pandan mu Zakon o javnom tužilaštvu) tu odredbu Ustavnog zakona konkretizovao tako da se ona tiče svih (a ne samo budućih, novih) sudija (čl. 101 zakona), pa je Ustavni sud rešenjem potvrdio ustavnost takve zakonske odredbe (Rešenje od 9. juna 2009), pa je Visoki savet sudstva (VSS) doneo Odluku o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju (...) i Odluku o prestanku sudijske funkcije sudijama (...) (16. i 25. decembra 2009).
I posle cele neslavne godine sviralo se po istom taktu – nije bilo individualizovanih rešenja sa obrazloženjem o neizboru, nije bilo Visokog saveta sudstva u punom sastavu, nije bilo predsednikâ sudova, ćutao je Ustavni sud, razvio se „sudijski turizam”... Ali je zato do mile volje bilo izjava radenika na ovom „poslu” o: javnom, nezavisnom, efikasnom i sličnom idealno osmišljenom pravosuđu, koje nam još odzvanjaju kao da su sa „druge planete”.
I ne bi se ni nazreo kraj agonije da konačno, „zamoljeni” od Evropske unije (Pismo H. M. Baroza od 27. aprila 2010), vođe reforme pravosuđa nisu počele, manje gordi i osioni, da traže izlaz iz začaranog kruga.
Naposletku, Ustavni sud je doneo odluke (jula 2012) s nalogom o izboru neizabranih sudija, javnih tužilaca i njihovih zamenika. Time je pravni izlaz iz reforme pravosuđa počeo, ali kraj još nije blizu. Prosto ističem činjenicu da je fizički i pravno nemoguće pravosuđe zalečiti i vratiti na ono pre početka ove „avanture”, kao da se ništa nije desilo. Protraćeno je vreme, bačen novac, osramoćena pravda, naneta nepravda.
Povratak oko 500 neizabranih nosilaca pravosudnih funkcija nosi teška pravna i praktična pitanja: šta će raditi, gde će raditi, unutrašnje podele na reizabrane, prvoizabrane i nereizabrane sudije, način raspodele predmeta... sve to sa posledicama po efikasnost, kvalitet i ekonomičnost. Ponovo će se menjati pravosudni zakoni. Ali, kakva-takva, ipak je to pobeda Ustava.
Ukoliko bi se puritanski insistiralo na principu ustavnosti, pod meru i udar Ustava morali bi, pored odluka VSS-a i Državnog veća tužilaca (DVT), doći i: Ustavni zakon za sprovođenje ustava i „pravosudni zakoni” u delu u kojem ne poštuju ustavno načelo stalnosti sudijske funkcije, potom odredbe zakonâ o konstitutivnosti i sastavu VSS i DVT, odredbe o pravu na žalbu, o obrazloženju pravnih odluka. Stoga, da bi stavio tačku na ovu žalosnu reformsku priču Ustavni sud treba da donese odluke o neustavnosti Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava (pre svega, čl. 7), Zakona o sudijama (pre svega, čl. 101), Zakona o javnom tužilaštvu (pre svega, čl. 130).
U svakom zlu ima i dobra pa je i ova „antireforma” dala nekakav nauk: politička (izvršna) vlast mora odustati, potpuno i trajno, od utvrđivanja takozvane kolektivne odgovornosti sudske vlasti. U miru nema pokliča jakobinskih revolucionara: „Sve sudije, napolje iz sudova” pa na izbor ispočetka (R. Marković), to je za neka druga vremena.
Prvi državni cilj uvek mora biti bolje pravosuđe, a on je ostvariv razrešenjem nestručnih, neosposobljenih i nedostojnih, ponaosob, u zakonom propisanom postupku i jednovremenim izborom stručnih, osposobljenih i poštenih. Ostankom i prijemom najboljih, za nekoliko godina bi se u srpskom pravosuđu podigli kvalitet i efikasnost. A samo to može biti garant vraćanja odavno izgubljenog narodnog poverenja, legitimnosti, u tako važnu državnu vlast kao što je pravosuđe.
Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
Slobodan P. Orlović
objavljeno: 07.08.2012.
