Izvor: Vostok.rs, 02.Dec.2016, 15:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako smo osvajali beli svet
U vreme kad se, krajem 19. veka, velika većina stanovništva Srbije retko mrdala van sopstvenog sela ili grada, Kosta Dinić, lekar, rešio je da se otisne u Kongo, gde je prvi put dao kliničku sliku... side..
Belgijska luka Anvers, gužva, trka, odzvanjaju brodske sirene, nosači se rastrčali, pomeraju se dizalice kojima se utovaruje teret. Brod „Eduard Bolen” sprema se da isplovi na daleke pute, ka Kongu. Datum je 6. decembar 1896. godine. Vezovi su skinuti, brod se otisnuo, još jedan pozdrav sirenom. Paluba načičkana putnicima koji mašu onima na obali. Brod pun oficira, službenika, trgovaca, misionara, a tu je i poneki radnik. I svi su na ogradi, da još jednom bace pogled na „civilizaciju”.
Među njima jedan brkajlija. Sa saputnicima priča na francuskom, bez stranog naglaska, pa su mišljenja da je dotični sigurno Parižanin. Još kad su saznali da je po zanimanju lekar, gotovo da su bili sigurni. I to lekar koji putuje na službu u srce crne Afrike, pravo u Kongo. Samo, prezime im je delovalo čudno, nije zvučalo francuski. Dinić.
Iluzije pod usijanim nebom
Mesec dana ranije belgijska vlada raspisala je konkurs za lekara Društva železnice u Kongu. Pod službom se podrazumevalo lečenje radnika na gradilištu velike pruge koja je imala da olakša eksploataciju Afrike, i to na tri godine. Posao je dobio četrdesetdvogodišnji dr Kosta Dinić, rodom iz sela Brusnice, kod Gornjeg Milanovca. Koliko je to bila velika stvar govori i činjenica da je spisak putnika objavljen u belgijskim novinama. Kako i ne bi, u pitanju je ogroman građevinski poduhvat, pruga od Matadi do Leopoldvila, predelima kroz koje dobrim delom ljudska noga (ona obuvena, barem) nikad nije kročila.
Dinić je imao dobre preporuke, pošto je medicinu završio u Parizu, doktorirao odbranivši tezu o kefiru, kojoj do danas nema šta mnogo da se doda ili oduzme. Potom je radio kao lekar po Srbiji, a tokom Hercegovačkog ustanka (1875–1878) drugovao je sa knezom Petrom Karađorđevićem, tada Petrom Mrkonjićem. Kako je Dinić poticao iz uticajne porodice karađorđevićevaca, ovo je bilo prijateljstvo koje je gajio do kraja života.
Zbog takvog porodičnog stabla, Kosta je od školskih dana imao mnogo nevolja po Srbiji u vreme Obrenovića. Doduše, nije da su te nevolje nastale tek onako. On sam je i te kako tome doprinosio, od pisanja po školskim novinama, prigovaranja vlastima zbog prisustva žandara u školi, sve do kasnijeg rada u Radikalnoj stranci, gde je dogurao do narodnog poslanika za Pirotski kraj, u kome je u tom trenutku službovao kao lekar. I uporno nastavlja da Obrenovićima gura prste u oči. Zbog toga je nekoliko puta bio u bukagijama, zaključno s čuvenom Čebinčevom aferom (1894–1895), u kojoj je sa ostalim viđenim radikalima optužen za zaveru protiv poretka, pa je osuđen na nekoliko meseci zatvora.
Posle zatvora je redovno odbijan na konkursima za sreske lekare, pa je besan napustio Srbiju i u Ženevi postao lični lekar kneza Petra Karađorđevića. Kako je i potonji kralj zapao u novčane neprilike, to se Kosta javio na onaj oglas za Kongo. I prošao.
Sad je taj Kosta stajao na palubi broda motreći na saputnike. A tamo nije bilo nijednog koji je u Kongo putovao radi zadovoljstva. Svi poslom, uvereni „da će pod usijanim afričkim nebom naći mira i spokojstva duši svojoj! Kakva gorka iluzija.”
Supa meni, meso tebi
Osam dana od isplovljavanja, pristaju na Kanarska ostrva. Dinić koristi priliku da se pismom javi prijatelju Petru Karađorđeviću. To će i godinama kasnije redovno činiti, tokom celog službovanja u Africi. Dobar deo tih pisama pre neku godinu priredila je Ana Cicović, viši kustos Muzeja Rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca, za izložbu posvećenu Kosti Diniću. Tako u onom pismu sa Kanara može da se pročita da je naš lekar saznao da je u društvu nekih oficira koji vode operacije protiv derviša u Kongu. Nezgoda je u tome što u tamošnjoj trupi nema medicinskog osoblja, pa se Kosti smeši odlazak u bespuća Konga u ulozi ekspedicionog lekara.
Predah na Kanarima je ubrzo završen, pa brod kreće dalje. Pored Liberije, Gvineje, Lagosa, Kameruna, sve do Banane, jedinog izlaza na more države Kongo. Tu brod ulazi u istoimenu reku, pa uzvodno do Bome, tadašnje prestonice.
Verovatno da bi izbegao onaj ekspedicioni korpus, Dinić se prihvata uprave nad bolnicom za lokalno stanovništvo u tom gradu. Pored njegove, tu je i ona za Evropljane, mešanja nema ni u kom slučaju. Da se sve drži pod kontrolom staraju se vojnici iz kasarne, a tu je i pošta. Taman da Kosta svoja pisanija šalje prijatelju Petru. Stiže mu i pismo belgijskog kralja Leopolda II, koji mu se toplo zahvaljuje na požrtvovanju u prosvećivanju Konga. A Kosta se trudi. Toliko, da je u julu 1897. godine, pored lekarskog nameštenja, postavljen i za zamenika sudije u okrugu Kvango-Orijental.
Kad nije sudio i upravljao bolnicom, glavna dužnost bio mu je obilazak državnih stanica blizu Banane. A to je nešto od čega su svi bežali. Podrazumevalo je put kroz prašume, višednevni, sve do nekih isturenih postaja usred nedođije. Kako je pisao, živeo je pravim „afričkim životom”. A to će reći duga putovanja kroz prašumu, u nosiljci. Ili, makar neko vreme u nosiljci. Žao mu je jadnih crnaca, koji se s mukom probijaju kroz rastinje sa sve nekim tamo srpskim lekarom na plećima. Pa onda dođu do visećeg mosta. Sav od daski i lijana, pa kad čovek prelazi preko njega, leti na sve strane, kao ljuljaška.
Celim putem proleću jata papagaja. Oficiri i vojnici iz pratnje reše da je vreme za obrok, ubiju desetak komada, za supu. Supa je dobra, ali meso ne valja, tvrdo je. Logično, supa ide belcima, meso crnim pratiocima. A na odmorištima njegov lični kuvar sprema bifteke, jaja, a sve se završava kamamberom, kako red nalaže. I to na stolovima, usred prašume.
Sela kroz koja prolazi upoređuje s onima u njegovoj lepoj Šumadiji. I za divno čudo, ovdašnja su daleko lepša i uređenija. Pročulo se da dolazi doktor, pa su donosili decu da ih pregleda. Nisu nedostajali ni odrasli.
Prvi opis side
Na jednom od tih proputovanja kroz prašume Kongoa Kosta je video medicinski slučaj o kom je ostavio zapis. Uveli su ga u kolibu u kojoj je zatekao pacijenta sa takvom upalom pluća o kakvoj nikada ranije nije ni čitao, a kamoli da je video. Nešto kasnije, opisuje život radnika koji su krčili šumu, pa beleži slučaj bolesnika s karcinomom kože. Svom prijatelju Morisu Kapošiju, uglednom mađarskom dermatologu, opisuje slučaj i to je prvi put da se u medicini pominje Kapošijev sindrom, što je jedan od simptoma kliničke slike side. I ona i onakva upala pluća javljaju se kao prateća komplikacija obolelih od iste bolesti, pa se zaključak sam nameće. Kosta Dinić je još krajem devetnaestog veka dao prve opise side!
Učestvovao je i u nekoj vojnoj ekspediciji. Uzeli su ga u pohod niz reku Kvango. Trebalo je da nađu nekog buntovnog poglavicu i nauče ga pameti, da više ne napada radnike. Međutim, kad su došli u njegovu oblast, plemenu ni traga. Svi, ljudi, žena, deca, stoka, pobegli su u prašumu. Kosti ova lomatanja kroz rastinje nikako ne prijaju, pa kuka da se gorko prevario. Odnosno, prevario ga je direktor Železnice, koji mu je obećavao zlatna brda, a kada je došao u Afriku, nije imao gde čestito ni da spava. Kao železnički lekar, što mu je bilo zvanično zvanje, pruge je viđao tek povremeno, i to s brda, jašući na magarcu. To mu je prevozno sredstvo stavljeno na raspoloženje. „Magarac jaše magarca i ništa drugo.”
Povremeno mu stižu paketi iz Srbije, uglavnom od sestre, s kobasicom i pastrmkom. Pominje i ajvar, od koga mu voda kreće na usta, ali savetuje da se ne šalje, neće „preživeti” transport.
Tri godine su brzo prošle. Po isteku ugovora, Kosta se vraća u Evropu, na šestomesečni odmor. Međutim, neki đavo mu ne da mira, pa 1900. godine ponovo odlazi u Kongo, sada kao lekar Društva železnice Vicino-Majambe. Ovog puta s njim je i žena Mileva. Ona, međutim, ne podnosi najbolje afričku klimu. Odmah se razbolela, padala je u groznice jednu za drugom. Da mu neko ne bi prebacivao da je hteo da umori ženu, Kosta ju je brže-bolje ukrcao na prvi brod i pravac Evropa. A da je slučajno dospela u Afriku tokom prve Kostine odiseje, tu bi tek nastao darmar.
Poklon za žene
Naime, kako je pominjao u pismima knezu Petru, doktor Dinić se u Africi i oženio. Crnkinjom, naravno. Tačnije, više njih. Pominje fotografiju na kojoj sedi u stolici, okružen afričkim venerama, celim haremom. Doduše, nisu to baš sve njegove žene. Izgleda da se i knez Petar zabrinuo za sudbinu prijatelja, pa ga je Kosta uveravao da nema razloga za brigu. Traži da mu knez pošalje nekoliko komada bižuterije, kako bi darivao žene. Ali, pre no što su ponude stigle, morao je da napusti Popokabaku.
Dok je jurcao po prašumama i bestragijama, Kosta Dinić uporno je skupljao svakojake predmete koji bi mu se učinili zanimljivima. Pribavlja kože raznih životinja, pravi zbirku leptira, skuplja muzičke instrumente, oružje, toteme... Tu su i slonovske kljove. Čak i jedan šešir, koji je dobio od kolege, mesnog vrača. To se smatralo za naročitu čast. Knezu obećava najbolju zbirku, pravi etnografski muzej Konga.
I taj drugi boravak u Kongu izašao mu je na nos. Počeo je da poboleva, pa je planirao povratak u Evropu. Ne nužno u Srbiju, u kojoj su još vladali Obrenovići. Piše kako želi u domovinu da uđe na velika vrata, nikako na kapidžike. Konačno se ukrcava na brod za Evropu 25. maja 1903. godine.
Zbirka u muzeju
Baš na tom brodu saznao je za događaje u noći između 28. i 29. maja 1903. godine. Kad je čuo vest o ubistvu Obrenovića, rešio je da dođe u Srbiju. Njegov prijatelj Petar upravo je postao kralj! Međutim, pre Beograda, svratio je do Ženeve, da posvršava neke poslove novopečenog kralja, kao njegov čovek od najvećeg poverenja. A „Beogradske novine” 29. jula 1903. godine beleže da se „dr Kosta Dinić, bivši okružni lekar, koji je proveo nekoliko godina u Kongu kao kolonijalni lekar, vratio u otadžbinu”.
U otadžbini je Kosta odmah postavljen za fizikusa Okruga beogradskog i ličnog lekara kralja Petra Karađorđevića. Stalno je u društvu kralja, čak je nekoliko meseci 1906. godine obavljao dužnost njegovog sekretara.
Ipak, višegodišnji boravak u Africi ostavio je posledice. Bolesti su stizale jedna drugu, da bi jedna upala pluća bila kobna. Preminuo je 18. januara 1907. godine. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u grobnici koju je kupio kralj Petar. Čitava kraljevska porodica prisustvovala je sahrani.
A šta je bilo sa onom kolekcijom? Po povratku u Srbiju predmeti su podeljeni na privatnu kolekciju Koste Dinića i kolekciju kralja Petra. Svoj deo Kosta je držao u kući u Njegoševoj ulici. Međutim, na kuću je tokom Prvog svetskog rata pala granata, a inventar je razvučen. Sačuvano je tridesetak predmeta koji su do danas u svojini naslednika, porodice Belosavić. Drugi deo zbirke krasio je jednu sobu u Starom dvoru sve do 1915. godine. I to je nestalo tokom okupacije.
Decenijama kasnije, neki predmeti su se pojavili u kolekciji Vojnog muzeja, naznačeni kao poklon generala Dušana Stefanovića iz 1937. godine. Radi se o komadima oružja iz Konga, pa je sa sigurnošću utvrđeno da to potiče iz Dinićeve zbirke.
Bilo je još nekih sličnih poklona, a kako su dospeli do darodavaca, niko ne zna. Važno je da su na kraju završili u Vojnom muzeju. A kako su doktor Kosta Dinić i knez Petar Karađorđević zajedno maštali da jednog dana naprave izložbu predmeta iz Konga, pokazalo se da je Ana Cicović maltene ispunila želju dvojice prijatelja, vek i kusur kasnije.
Fotografije dobijene ljubaznošću
Ane Cicović iz Muzeja rudničko-takovskog kraja,
Gornji Milanovac
Autor: Nemanja Baćković,
Zabavnik
