Izvor: Politika, 27.Avg.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako se pišu naše monografije
Ko je bio zamenik režisera za proslavu 100 godina Crvenog krsta, delegat SIZ-a, zamenik predsednika veća mesnih zajednica, član opštinskog odbora učitelja
Jubilarne monografije neke osnovne škole koje se kod nas zovu po nekom komunističkom heroju iz Drugog svetskog rata objavljuju se uglavnom povodom sedamdeset, šezdeset ili pedeset godina njihovog postojanja. One podsećaju na rođendanske torte sačinjene od nekoliko kora.
Jednu „koru” čine direktori; >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << one i nisu nešto debele jer direktora O. Š., sa sve njihovim pomoćnicima, nije puno bilo.
Pored direktorske „gorke kore” tu su i kore posvećene starijim i sadašnjim učenicima, administrativnim i drugim radnicima. Đačka „kora” je sladunjava – nekadašnji učenici su joj dodali aromu nostalgije i žala za mladošću.
Ipak, najzanimljivija kora je posvećena takozvanom nastavnom osoblju. U tu koru ulaze učitelji, nastavnici, profesori sa svojim biografijama, koje su obično nafilovane svim mogućim funkcijama koje su obavljali van nastave. I tu ne bi bilo ništa neobično da se u svemu tome ne preteruje. Jer, zaista zvuči komično kada se zabeleži da je neko bio „zamenik režisera za proslavu 100 godina Crvenog krsta” ili kada se danas pominju razne pretežno političke funkcije iz bivšeg socijalističkog sistema, koje više i ne postoje (delegat SIZ-a, član izvršnog odbora SIZ-a, delegat skupštine opštine, zamenik predsednika veća mesnih zajednica, član opštinskog odbora učitelja...). Ali sa druge strane, u monografijama nema poslužitelja, tetkica i kuvarica, koje su bile školske „institucije”.
Iz svega se može zaključiti da birokratskim stilom napisane monografije, govore da je pojedincima više stalo do njihovih društvenih promocija i priznanja, nego do đaka u koje se svi zaklinju.
Da li će pisanje prigodnih monografija, posvećenih jubileju neke fabrike, ustanove ili škole biti svojevrsno prepravljanje prošlosti ili realno njihovo ogledalo najviše zavisi od samog autora, njegovih saradnika i finansijera.
Autoru ne bi trebalo dozvoliti da pisanje monografije iskoristi za obračun s pojedincima s kojima se zamerio ili koji su mu „ostali dužni”. Takođe, od takvog autora monografije se očekuje da će se dodvoriti aktuelnoj rukovodećoj ekipi (direktoru, načelnicima, šefovima). To se najbolje postiže uz pomoć fotografija. One pojedince koje će da istakne staviće ako treba i same na jednoj fotografiji na celoj strani. A one „nepodobne” neće ni spominjati. Tako da monogafija koja bi trebalo da bude ogledalo svih bitnih dešavanja i ličnosti koje su radile ili se školovale, može lako postati lični marketing autora i onih kojima on želi da izrazi zahvalnost.
Sociolog
Željko Krstić
objavljeno: 27.08.2014.
