Izvor: Politika, 31.Maj.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam uhapšen
Počeo sam čak da se osećam ako ne„krivim“, ono nekako „čudno“, uprkos tome što mi je zdrav razum govorio kako sa osumnjičenim nemam ničeg zajedničkog, osim imena i prezimena
Moj mobilni bio je isključen celog dana; jednostavno sam zaboravio da ga uključim. Predveče su počeli da stižu pozivi na telefon moje supruge. Prijatelji iz zemlje i inostranstva bojažljivo su se raspitivali o tome kako sam. Ona u početku nije shvatala zašto bi davala informacije o mome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zdravlju kada sam već sedeo na metar od nje. Ubrzo se ispostavilo da su svi pročitali neshvatljivu vest da je, zbog sumnje da je utajio porez i prao novac, uhapšen Goran Marković, reditelj i voditelj emisija TV Pink „Nemoguća misija” i „Rikošet“. Ljudi su, ne pročitavši vest do kraja, bili šokirani kada su čuli ime, prezime i zanimanje osumnjičenog, i polako skupljali hrabrost da se jave i saznaju detalje o mojoj svakako dugo tajenoj i vešto prikrivanoj kriminalnoj delatnosti.
„Dnevni avaz” je čak objavio moju fotografiju, ne sumnjajući uopšte o kome se radi. Bio sam u čudu i odmah se setio definicije demantija: „To je kao kada neko iz ekspresnog voza kroz prozor prospe jastuk sa perjem a vi onda krenete da to perje vraćate u jastučnicu.“ Nisam znao šta da uradim pa sam se rešio za – ništa. Ljudi su se i dalje javljali i uglavnom prepričavali kako su se osećali kada su pročitali taj neshvatljivi obrt u njihovim životima. Šta im je sve prolazilo kroz glavu dok su se suočavali sa činjenicom da njihov prijatelj uopšte nije nikakav uvaženi umetnik, univerzitetski profesor, i ko zna zašta se sve izdavao, nego najobičnija lopuža koja je najzad dolijala i prikazala se u pravom svetlu. Nisam mogao da dođem do reči i saopštim im kako sam se ja u tom trenutku osećao pa sam na kraju od te ambicije i odustao. Ćutao sam i tešio ih „zbog pretrpljene duševne patnje“, ili kako li se to već u sudstvu zove.
Počeo sam da prelistavam novine i da sa Interneta skidam sve informacije o tom slučaju, ali sve se svodilo na prvu, osnovnu informaciju koju je doneo „Blic”. Svakako da nisu imali obavezu (osim moralne) da razjasne kako se ne radi o starijem i odavno poznatom filmskom reditelju Goranu Markoviću već o nekom znatno mlađem televizijskom reditelju čiji me je lik sa fotografije, činilo mi se, nekako podrugljivo posmatrao. Ipak, imao sam malu satisfakciju: on je čamio u zatvoru a ja sam, uprkos opštem ubeđenju, još uvek bio na slobodi. Ali, bila je to mala uteha. Perje je i dalje veselo letelo po pruzi i oko nje…
To me je podsetilo na jedan davni razgovor sa majkom. „Piše u novinama da snimaš novi film“, rekla je kada sam stigao kod nje. „Ne“, odgovorio sam, „projekat je pao u vodu.“ Ona je insistirala: „Kako, kada piše u novinama…“ „Mama, čuješ li šta ti kažem? Ne snimam ništa!“ Ona je i dalje bila nepoverljiva: „Znam, ali lepo piše da snimaš…“ I tako dalje. To me je uverilo da postoje najmanje dve istine – faktička i fiktivna. Ova druga je često mnogo jača od prve, pogotovu u vremenima kada su takozvana sredstva komunikacija umnogome zamenila naša čula a, bogami, isključila i jednu od osnovnih funkcija mozga kao što je, na primer, zdrav razum. Zašto bismo verovali sopstvenim očima i ušima i na osnovu sopstvenih utisaka donosili zaključke kada neko drugi to može uraditi umesto nas? I to mnogo bolje i istinitije!
Ali nije samo problem u tome šta drugi, pod uticajem „sredstava komunikacija“, misle o vama. Mnogo je gore ako sami počnete da verujete onome šta štampa, televizija i ostali pišu i govore o vama. Naročito su opasne pohvale. One hoće da korumpiraju. Teško je onim, mnogo hvaljenim ličnostima, da zadrže vezu sa realnošću i ostanu kritični prema sebi. Pohvale, kao uporna rđa,razjedaju zdrav razum i uvode vas u jedan nepostojeći svet koji će vam se jednoga dana, sasvim je sigurno, sručiti na glavu.
To ovoga puta, na sreću, ali i na nesreću, nije bio moj slučaj. Oko mene je stvoren negativni privid, za koji nisam bio ni najmanje zaslužan,ali koga nisam mogao ni da se ratosiljam. Počeo sam čak da se osećam ako ne„krivim“, ono nekako „čudno“, uprkos tome što mi je zdrav razum govorio kako sa osumnjičenim nemam ničeg zajedničkog, osim imena i prezimena. Nije vredelo, uvuklo mi se osećanje da više ništa nije isto kao što je bilo juče. Da treba objašnjavati, pravdati se, dokazivati nevinost…
A onda se sutradan, kao deus ex machina, dogodilo hapšenje Ratka Mladića i sva pažnja javnosti okrenula se od tog Gorana Markovića, autora emisija „Nemoguća misija” i „Rikošet“ sa TV Pink, ka svetski slavnom beguncu. Moj slučaj pogrešno imenovanog počeo je brzo da tone u zaborav. Imao sam na kraju ipak malo sreće.
Goran Marković
objavljeno: 01.06.2011
