Izvor: Blic, 05.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako pobediti vlastiti poraz
Kako pobediti vlastiti poraz
Film švajcarsko-nemačke koprodukcije 'Gospođica' u režiji Andrea Štake, koji je Festova publika imala prilike da vidi (verovatno će ući i u bioskope), dobitnik je nagrada na filmskim festivalima u Lokarnu, Sarajevu, Valjadolidu. Mirjana Karanović je za ulogu Ruže u ovom filmu dobila evropsko priznanje (kao najbolje novo lice evropskog filma) koje će joj danas biti uručeno u Kremsu (Austrija). Kako u razgovoru za 'Blic' kaže, nagrada je raduje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tim pre što je reč o ulozi toliko različitoj od svega što je igrala do sada.
Junakinje filma 'Gospođica' su tri žene sa prostora bivše Jugoslavije koje rade u Švajcarskoj. No, to nije (samo) priča o njihovoj pečalbi već je pre svega priča o njihovim unutrašnjim životima i svetovima, međusobnim odnosima, menama...
Govoreći o svojoj junakinji Ruži, Mirjana Karanović kaže: 'Za razliku od drugih uloga, ovde je zadatak bio da sakrijem emociju, spakujem je u duševni sef. Odnosno da sakrijem a zapravo otkrijem njen unutrašnji svet.' Koja je uporišna tačka vaše junakinje Ruže?
- Ona je odlučila da se zatvori, da živi bez emocija, da se potpuno prilagodi sredini u koju je došla (Švajcarskoj), da živi život koji nema veze sa onim odakle je došla. Odricanje od bilo kakvih emotivnih kontakata omogućava joj da kontroliše i sebe i druge. Nastoji da spreči mogućnost emotivne povrede. Novac koji sklanja u stranu i ta ideja da je novac zapravo sigurnost jeste uporišna tačka u njenom životu koje se čvrsto drži. Film upravo i govori o tome kako se ta uporišna tačka poljulja, iskače iz ležišta, urušava se i ona dolazi u situaciju stalne neizvesnosti. Spoznaje da živeti zapravo znači rizikovati u stalnoj borbi da se pobede sopstveni porazi, razočaranja... Moguće je odlučiti, kao što je ona uradila, da budeš sam sa sobom, ali to onda znači da ne živiš, nego da brojiš dane. Oslobođen si i sreće i nesreće. Ima li danas mnogo ljudi poput Ruže?
- Teško je reći. Ima tu jedna druga bitna stvar. Razlika između ove zemlje i Švajcarske, odnosno Zapadne Evrope uopšte, u tome je što tamo za sve postoje pravila. Živi se po izvesnim racionalnim pravilima koja pružaju određenu sigurnost. Mi to nemamo, živimo po emotivnim impulsima u smislu da ulazimo u emotivne odnose i gde treba i gde ne treba. Sa šalterskim službenicima, saobraćajcima, poreznicima... Mi se s njima svađamo, šarmiramo ih. Ući u svađu sa nekim jeste emotivan gest. U tom smislu, odlazak u uređene zemlje je spas od (našeg) emotivnog haosa. Na konferenciji za novinare povodom 'Gospođice' bilo je reči i o nelagodnosti ovdašnjih ljudi u susretu sa svetom?
- Nikad nisam imala nelagodu zbog toga što sam odavde, ni problema sa prijemom i komunikacijom. Mislim da na ovom području postoji i mnogo toga na šta mogu biti ponosna. To što oni trenutno imaju negativnu predstavu o nama je prolazno. Na primer, kod nas su pre nekoliko decenija generacije naših baka i deka, možda i roditelja, kao etalon negativnog odnosa govorili: 'Mrzim te ko Nemca'. Odnosno, loše iskustvo iz dva svetska rata kondenzovali su u tu rečenicu, a sad se, evo, to sve zaboravilo. Ja nemam nikakav problem s Nemcima, ovi mlađi još manje. Tako da, eto, sve su to zapravo površne stvari.
Tatjana Nježić
|
.jpg)
