Izvor: Politika, 23.Sep.2010, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je život lep
Osećao je neodoljivu želju da istrči iz kola u tu masu okamenjenih likova
U uobičajeni protokol redovnih dnevnih aktivnosti spadala je i njegova poseta samoposluzi blizu bolnice „Dragiša Mišović“. Običavao je da kupi lepinju i nekoliko konzervi tunjevine. Povrće i voće kupovao je jednom nedeljno, u poslepodnevnim satima, kada bi se vraćao s posla. Živeo je u uverenju da tunjevina spada u zdravu hranu i da mu dobro čini. Kasnije je doznao od prijatelja da to nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << baš tako. Najzdravija riba je plava riba, tunj je crvena – rekao mu je. No, tog dana nije mu bilo suđeno da uđe u veliku samoposlugu, niti da se sretne sa simpatičnim osmehom mlade šefice. Ali na početku sve se odvijalo po šablonu na koji je navikao danima i mesecima.
Pristigneš kolima do kioska s novinama i potražiš mesto za parkiranje. Baciš pogled u poprečnu uličicu i shvatiš da nema nijednog slobodnog mesta. Levo, desno i slučajno se direktno ispred kioska isparkirava jedan auto. Evo ga! Bingo. Pribijaš se uz trotoar i gasiš motor.
Scenario za igrani film do te strane je bio prilično nezanimljiv. Ne bi privukao ni hiljadu posetilaca u bioskopske dvorane. Drugim rečima, potpuno nekomercijalan. očekujući neki rasplet, neku akciju, preskočio je pet-šest stranica i sa iznenađenjem konstatovao da se iznenada cela stvar zahuktava. I to kako!
Na samom izlazu iz samoposluge obično je veoma živo i prometno. Neki ulaze prazni, a drugi izlaze puni. Kada je tog, inače veoma mirnog, sunčanog jutra usmerio pogled na tu stranu učini mu se da nešto nije u redu. Desetak ljudi na ukočenoj fotografiji i svi okrenuti prema kolovozu sa njegove leve strane. Ne mrdaju. Nepomično bulje. Ne čine ni korak napred niti korak nazad. A taman se spremao da otvori vrata od kola i rešio je da ostane u automobilu na svom sedištu. Ali teško da je to bila neka njegova dobrovoljna odluka. Bio je primoran da ostane i kroz vetrobran usmeri pogled u pravcu interesovanja ne samo grupe ljudi na izlazu iz samoposluge nego i prodavačica cveća iza kartonskih kutija, kupaca novina i cigareta ispred kioska i svih ostalih slučajnih prolaznika na trotoaru.
Pored tanušnog stabla nekog poluosušenog drveta mlađi čovek u tankom prolećnom odelu razmišljao je u kom pravcu da krene. Ne vidi mu se lice niti izraz trenutnog raspoloženja. Pogled svedoka iz kola ipak klizi dalje prema kolovozu kojim svakih nekoliko sekundi prolaze automobili. Tamni „be-em-ve“ stoji nasred vozne trake i primorava ostale vozače da ga u širokom luku zaobilaze. Geometrijski proračunato tu se sudaraju sve dijagonale i pogledi posmatrača. Fokus je u tački spuštenog prozorskog stakla kroz koji viri jedna ruka do lakta oslonjena na ivicu vrata.
Tuk – tuk
Da, zvuk je prigušen, a u ruci je pištolj.
Šokiran i oduzet na sedištu svog auta, običan građanin počinje da treperi od uznemirenosti sličnoj onoj koja se javlja sa prvim podrhtavanjem tla pri pojavi zemljotresa. Iskonski strah od prirode, nepoznatog divljačkog zla životinjskog porekla, neobjašnjiva i tajanstvena neprijatnost u rukama koje počinju da drhte – odjednom sve pristiže u talasima, a čovek u odelu stropoštava se u podnožje stabla pored koga je stajao.
Osećao je neodoljivu želju da istrči iz kola u tu masu okamenjenih likova čije oči nisu slepe, a tela u oklopu od soli, da ih pokrene na silu da nešto preduzmu – još uvek nismo ni Sodoma ni Gomora, pa zar ne vidite da je čovek ustreljen, pomozite mu, zovite hitnu pomoć – ali… samo je još grčevitije stegnuo volan i sav bes i nemoć razli mu se po telu kao opijum, nakon čega s užasom shvati da nije u stanju da pokrene nijedan mišić na slomljenom telu. Dan je i dalje bio isti, ali su se skazaljke na satu stajale. Neverovatno ali „be-em-ve“ je još uvek ukočen na istom mestu, a ruka heroja sa pištoljem ležerno viri kroz prozor. – Ovo je... ali šta se tu...
Tuk, tuk… tuk.
Puca celofan na tegli kompota, ali ne, to je isti onaj zvuk od malopre. Neke stvari iz kodeksa mafijaša je ipak naučio iz žute štampe – „overa”, sada „overavaju” čoveka koji umire. Ruka nestaje sa prozora „be-em-vea“ i kola lagano, bez žurbe, kreću dalje kolovozom prema Vojnomedicinskoj akademiji. Mrtvu prirodu oko ubijenog mladića ipak oživljavaju momci sa kamerom u ruci. Trče iz zgrade Pink televizije i približavaju se na koji metar od mršavog, osušenog stabla niz koje se slivaju krvave suze. To Božje oči plaču za nepoznatim mladićem u tankom prolećnom odelu.
Naslonio je glavu na ruke oslonjene o volan. Muka mu je, ali diše duboko da ne bi povraćao. Ljudi su se pokrenuli – jedni ulaze a drugi izlaze iz samoposluge, a ispred kioska se napravio poduži red. Zbog Kurira, Novosti...
„Kako je život lep“ – pomisli i zapali cigaretu. „Gotovo je – idemo dalje.” Nije kupio konzervu tunjevine, ni lepinju. Drugi put!
Kornelije Kovač
objavljeno: 24.09.2010.
