Izvor: Vostok.rs, 24.Dec.2016, 16:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Joakim Vujić pustolovio svetom
Ceo vek čitaoci su se divili pričama o podvizima oca našeg pozorišta, a onda je jedan istoričar književnosti sve to ozbiljno doveo u pitanje…
Novembra 1801. godine u Trstu se obreo dvadesetdevetogodišnji učitelj Joakim Vujić. Bilo mu je to već drugo putovanje na te strane, s tim što je sada rešio da u Trstu ostane duže. Međutim, sam put od rodne Baje, u kojoj je obitavao pre odlaska na primorje, bio je skopčan sa raznim opasnostima, sve u duhu vremena. Pogotovo deo iza Zagreba. Tako je uspeo da zanoći u nekoj krčmi, za koju se ubrzo pokazalo da je hajdučko leglo. U duhu vremena, dobri Joakim stupio je u gotovo otvoren okršaj sa šumskom bratijom. I nekako uspeo da se objasni, bez krvi.
U Trst je stigao 14. novembra. Na preporuku je bio primljen u kuću bogatog trgovca, Bokelja Antuna Kvekića, kako bi davao časove njegovom sinu Jovanu. U novoj sredini dobri Joakim lepo se snašao. Kvekić i njegova mlada i lepa žena Aneta bili su dobri prema novom učitelju, toliko da su mu, na njegovu želju, omogućili da proputuje dobar deo Italije, oktobra i novembra 1802. godine. Međutim, to Joakimu nije bilo dovoljno.
Već sledeće godine Kvekiću je u goste došao sinovac Ivan, pomorski kapetan na jednoj trgovačkoj lađi. Vratio se iz Portugalije i spremao za novi put, za Smirnu. Pomorac kao pomorac, tokom večeri raspričao se o svojim doživljajima po dalekim morima. Međutim, jedna večera, tokom koje je raspredao o lepotama i strahotama pomorskog života, na Joakima je ostavila jak utisak, da cele noći nije mogao oka da sklopi. Vrteo se i premetao, san nikako na oči. Mislio je kako bi bilo lepo da i on pođe s kapetanom Ivanom na daleke pute, da vidi zemlje o kojima je ovaj tako lepo pripovedao.
Put Palestine
Sutradan, s podočnjacima do kolena i suzama u očima, zamolio je gospođu Anetu i muža joj da mu dopuste da i on vidi malo sveta. Kako da ne učine učitelju svog sina koji im je postao gotovo član porodice? Ivan Kvekić ga je drage volje primio na brod, postavio ga za „škrivana”, pisara, još mu dao i platu, sto forinti mesečno, i besplatnu hranu. U tom trenutku teško da je bilo srećnijeg od Joakima, što u Trstu, što u široj okolini. A one opasnosti, bure, gusari i svakakva čuda i pokore? Sve to ide u rok službe pomoraca.
Brod se konačno otisnuo s novim pisarem, 15. decembra 1803. godine. Krajnje odredište bila mu je Palestina. Kvekić je krenuo na Pulu, Zadar, Dubrovnik, Herceg Novi, Krf, Jonska ostrva. Ubrzo su se Joakimu ukazale i sve divote pomorskog života. Prvo je kod Zante udarila užasna bura, puna dva dana. Potom, kod Krita, nova, samo strašnija, pet dana. Posle desetak nedelja i mnogog naginjanja preko palube i pretovaranja one besplatne hrane u more, brod je prispeo u Jafu 20. februara 1804. godine, a četiri dana kasnije krenuo ka Smirni, u koju stiže 14. marta. Tu su se brod i posada poduže bavili, valjalo je utovariti i istovariti robu.
Onda su krenuli ka Carigradu, gde su na vezu boravili sve do 5. maja. Sasvim dovoljno da mučeni Joakim, ponešto žut u licu, prošeta gradom i vidi čuda neviđena. Dan pre Đurđevdana, 6. maja, iz Carigrada je brod isplovio put Taganroga, uvrh Azovskog mora. A kada ih je već krenulo da usput, na mnogo manje opasnim morima doživljavaju strahovite bure, šta li će tek biti kad uđu u Crno more? Ubrzo su se uverili.
Bura je, doduše, trajala svega dvadeset i četiri sata, ali je bila strašnija od onih višednevnih, grčkih. Ili, kako je Joakim pisao: „Kada nas talasi bace gore, to mislimo da smo odleteli u nebo, a kada nas opet spuste dole, to onda čini nam se kako bismo u bezdnu morsku propali. Daske i balvani unutri škripe i pucaju.” Lađa gotovo potonula, a trokrake munje paraju nebo. Kad se oluja konačno smirila, ispostavilo se da je brod nekako pretekao, kao i svi putnici na njemu. Ipak, bilo je onih koji nisu bili te sreće, pa su više dana kasnije Joakim i sapatnici gledali kako po moru plivaju polomljene katarke i grede potopljenih galija, a prođe i poneki leš.
Krokodili na Nilu
Negde između Sevastopolja i Odese, 12. avgusta, naš pisac usnio je jedan čudan san, stravičan. Sanjao je kako je njegova dobrotvorka Aneta Kvekić umrla. Probudio se u znoju, tako da ga je ceo brod čuo kako urla. A onda je u Negropontu, na ostrvu Eubeji, 20. novembra, primio strašnu vest da je Kvekićka zaista preminula. To se zbilo baš sutradan po onom njegovom snu, 13. avgusta. Vest je čuo od nekog kapetana Srbina, Sime Lečića. Tako ucveljen, morao je da nastavi plovidbu. Kako da ne vidi Egipat, slavni Misir?
Tri bure kasnije, brod konačno uplovljava u Aleksandriju, baš pred Novu godinu. Tamo je imao prilike da vidi čuda neviđena. Krokodila, pa hipopotama. Ovog prvog video je baš u trenutku kad su ga uhvatili, pa se tako desilo da putnik Joakim i krokodil stoje jedan pored drugog.
Dan po dan, i došlo je vreme da se naši putnici vrate kući. Već više od godinu dana su na putu, pošli su krajem 1803, a sad je već počela 1805. godina. Joakim je video čuda i pokore, doživeo ono što je malo njih. Krenuli su natrag 28. januara 1805. godine, rešeni da nigde ne svraćaju, nego pravo za Trst. Valjda ih je do tada snašlo sve što je moglo, pa će putešestvije makar bezbedno da se okonča. Ali...
Bitka za bitkom
Ko je video da se plovi po moru a ne sretnu strašni gusari? Tako je i Joakimova lađa imala tu nesreću da je presretne čuveni gusar Abdula iz Tripolija. Dok su gledali kako im se približava gusarski brod, Joakim i saputnici prvo su prebledeli od straha, a potom rešili da se brane, do poslednje kapi krvi. Ali, nije to tako jednostavno, njih na brodu 29 i jedno dete, a gusara više od 250. Na sve to, Abdula je imao trostruko više topova.
Zapodene se bitka, biju Turci, al’ biju i Srbi... To jest, Srbin. Ispostaviće se da je Joakim jedan od vičnijih ratovanju na moru. I pored toga, branioci su počeli da popuštaju, i ko zna kako bi se to udesilo, da im u pomoć nije pritekao jedan engleski brik koji se zadesio u blizini. Borba se od tada odvijala utroje, da bi se završila potpunim porazom gusara. Kod Joakima četvoro mrtvih, kod Engleza osamnaest, a gusara pedeset i šest. Ogorčena, i teška po gubicima, a kakva bi drugojačija bila?
Taman što su pomislili da su sve nezgode za njima, eto opet gusara, ovaj put francuskih. A nije prošlo ni deset dana od strašnog Abdule. Opet borba, opet siroti pisar predvodi borce, i tako punih osam sati. I opet ih je spasao neki engleski brod, pošto je opštepoznato da su „Austrijanci i Anglezi alirati bili (u savezu) onda protiv Francuza”. Naposletku, naši putnici stignu sretno u Trst, 4. marta 1805. godine. Tamo su Joakima dočekala dva pisma, jedno od matere, koja se sve vreme molila Bogu da joj sin blagopolučno završi svoje putovanje, a drugo od cenzora, da je Joakimova „Francuska gramatika” već štampana. Boljeg okončanja takvog putešestvija teško da je moglo da bude.
U to vreme, po obijanju cipela i prevoznih sredstava, sa Joakimom je mogao da se meri još samo Dositej Obradović. Međutim, ako je potonji prošpartao celu Evropu, to nije ništa u poređenju s pustolovinama našeg Joakima. Gde je Dositeju Aleksandrija i Jafa? Nema, brajko, nije bio. A Joakim ne samo što je bio, nego je stigao i da se rve sa gusarima i burama, i to ne jednom. Ili, kako kaže sam Vujić: „Tko nije vidio sraženije (bitka) morsko, taj nije ništa na svetu vidio.”
Malo ovde, više tamo
Kako bi bilo gre’ota da se jedno takvo putovanje puno pustolovina tek tako zaboravi, to ga je Joakim nekoliko decenija kasnije ovekovečio u svom „Životoopisaniju”. Odmah po štampanju, 1833. godine, knjiga doživljava slavu, prepričava se na sve strane, od bura do bojeva s gusarima. I sve bi to bilo divno i krasno, hrabri Joakim uživao je međ pismenim Srbljem slavu pustolova, osim one koju je dostigao kao „otac” pozorišta. Ko zna dokle bi to trajalo da se, po običaju, nije našao jedan „baksuz”, i to više od veka kasnije. Od one najgore sorte, one koja voli da postavlja ozbiljna pitanja i ukršta činjenice. Pritom, taj je bio i profesor univerziteta i istoričar književnosti. Pavle Popović.
Taj Pavle pomno je izučavao Joakimovo književno delo. Pogotovo „Životoopisanije”. I u njemu našao mnoge nelogičnosti. Prvo se zapitao kako je moguće da takav podvig nije opisao niko od savremenika? Ni Dositej da pomene, ni Vuk, a ni Jernej Kopitar. Kako to, kada su potonji u svojoj prepisci zabeležili mnoštvo sitnica o svakom od naših književnika? Tolike sitne stvari, a takav krupan podvig da ne zabeleže? Pavle je to otpisao na ljubomoru, vazda je toga bilo, i biće. A možda su se i urotili protiv mučenog Joakima? I toga je bivalo, nije da nije. Ali, ako su oni prećutali, valjda bi ih, te pustolovine, Joakim pomenuo još gdegod? I krene Pavle da istražuje.
Tako u svom „Zemljopisu”, koji je izdao 1825. godine, Joakim često govori o sebi, i to uz pomoć varoši u kojima je bio. Kod Baje, pomene da se tamo rodio. Kod Temišvara, da je tamo „jedanput na osobiti čestni način bio primljen i ugoščen”. Ako pominje to što je bio ugošćen u Temišvaru, kod Aleksandrije ili Carigrada ni slovca o pustolovinama. Opasno putovanje ne pominje ni u „Putešestviju po Srbiji”, iz 1828. godine, gde je bilo prilike. Pa ni u „Jestestvosloviju” (Prirodopis) iz 1809. godine, ni traga. A tu je mogao da se razmaše, pošto je svojim očima video krokodila i hipopotama.
Krene Popović i dalje. I naiđe na još čudnije stvari. Tako je u drami „Bertold” iz 1807. godine naišao na posvetu Jevtimiju Hristiću, trgovcu iz Zemuna. Joakim tu zapisuje:
„Dražajši brate Jevtimije, leta 1804. jošte u Trijestu kada sam bio imao sam čest tebe poznavati.” Kako da ga upozna u Trstu, kada je tu godinu, od prvog do poslednjeg dana, proveo podaleko? Da nije porazio zakone fizike, i bio na dva mesta u isto vreme? A „Francusku gramatiku” posvećuje mitropolitu Stratimiroviću. Em što posvećuje, em što smešta „v Trijeste 1. januarija 1805”. Kako, kad je baš tada bio u Aleksandriji?
Naš Karl Maj
Naposletku, Popović je iskopao i pisma, objavljena u „Javoru” 1899. godine. Joakim ih je pisao Petru Markoviću iz Budima, sva u vreme 1803–1809. godine. Šest ih je iz 1804, baš kad je uveliko „bio” na dalekom putu. Odakle ih piše? Iz Smirne, Carigrada, Odese? Ne, sva su iz Trsta. A i neće biti da su pisma s puta. Tako u pismu pisanom 13. maja 1804. godine, baš u vreme kad je, prema „Životoopisaniju”, jedva preživeo onu strašnu buru, ni reči o izlomljenim katarkama i leševima koje voda nosi, ali zato ima o nekim košuljama i gaćama koje mu je majka poslala i koje on vraća. Takođe, ni reči o drugim dramatičnim događajima, već se cela prepiska tiče knjiga koje se spremaju za pečatanje.
A onaj san o smrti Anete Kvekić, koji se potvrdio u Negropontu, 20. novembra? Postoji jedno pismo od 2. septembra, u kome obaveštava da se „moja počitajema gospoža blagodatelnica... prestavila s ovog sveta na večni 13. avgusta”. A to će reći da je baš tada bio u njenom domu, a Popović je tvrdio da se ništa ne bi začudio i da joj je on govorio posmrtno slovo. Pored svega toga, prepiska se uglavnom tiče onog štampanja. Kakva hartija, koliko primeraka, u kojoj štampariji. Sve ono o čemu pisac i inače brine. Samo, kako, kad se upravo tada rve na život i smrt sa strašnim Abdulom i drugim gusarima iz Tripolija? I tu je bilo nelogičnosti. Popović po raznim istorijama pomorstva i gusara nigde nije našao podatak o bilo kakvom Abduli. Toga nema ni kod matematičara i putopisca Mihaila Petrovića Alasa, u knjizi „U carstvu gusara”. Pa ni kod nekih francuskih autora. Valjda bi negde neko pomenuo strah i trepet mora, Abdulu?
Zato Pavle Popović u svom članku iz 1935. godine dolazi do jedinog mogućeg zaključka. Joakim Vujić nikada u životu nije isplovio na daleka mora. Verovatno ni na ona bliska Trstu. Zašto je onda imao potrebu da isplete takvu pustolovnu priču? Opet je upoređivao datume, a po iznetom može da se zaključi da je nesuđeni pustolov Joakim bio preteča onoga što se danas zove marketing i reklama. Naime, tolike knjige je napisao i štampao, a kakav je život imao? Učitelj, koji daje predstave i piše knjige. Kome je to zanimljivo? Zato bolje da on opiše bure, krokodile, gusare, nešto što od Srba niko nit je video, niti će da vidi, u dogledno vreme. A onda će da kupuju i druge njegove knjige. Samo, kako to da niko od neposrednih učesnika pustolovine nije progovorio i razotkrio prevaru?
Tako što je Joakim sećanja pisao kada su svi odavno bili pokojni. Što je sigurno, sigurno je. Po svoj prilicim sve te pustolovine uglavnom su se zbivale za pisaćim stolom u Trstu, s otvorenom mapom, da negde ne pogreši u maršruti. Nešto slično nemačkom piscu Karlu Maju, koji Ameriku nikada nije video, pa mu to nije smetalo da napiše epske romane o Vinetuu i društvu. I to skoro vek kasnije.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić
Zabavnik
