Izvor: Blic, 24.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako dočekati sledećih pet minuta
Kako dočekati sledećih pet minuta
Trenutno se u beogradskim pozorištima igraju četiri komada dramskog pisca Radoslava Laleta Pavlovića, dok su probe njegovog novog komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu upravo počele. Tu okolnost s kojom se ne može pohvaliti veliki broj pisaca, naš sagovornik komentariše:
'Sticajem oklonosti više puta mi se dešavalo da u jednom trenutku na repertoaru pozorišta bude po nekoliko mojih komada. Ja redovno radim, kao da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve u najboljem redu, da će sreća trajati večito i kao da nema nikakvih problema.' Vaš novi komad se bavi događajima iz neposredne prošlosti?
To je priča koja se dešava tokom ovog zadnjeg rata ili bombardovanja ili vazdušnih udara, u zavisnosti od toga koju leksiku koristite. Rat je samo okvir, a meni je bilo zanimljivo da vidim kako se ponaša neki mlađi svet u trenutku kada najbliži komšija postane smrt. Inače, reč je o dvema ženama i njihovoj vezi sa muškarcima, o tome da svet savršeno može funkcionisati i bez muškaraca. U kojoj meri se ta priča razlikuje od ranijih u kojima je socijalni okvir bio dominatan?
Nisu moje drame bile obeležene tim okvirom. Socijalnim temema sam se bavio samo u melodrama, kao što je recimo bila 'Mala'. Ovde niko nema posla ni sa finansijama, ni sa glađu, već kako da dočeka sledećih pet minuta.
Vi ste autor drame 'Beograd', čije je premijerno izvođenje svojevremno izazvalo veliku buru, jer su neki u njoj prepoznavali na primer Duška Kovačevića u neobičnom kontekstu?
Bilo je raznih priča i komentara, uključujući i vašu kritiku, ali to sve pripada istoriji. Nije bila namera da se na nekoga pokazuje prstom, već da se od jednog fenomena ponašanja ljudi u toj prvoj krizi, kada je rat uveliko hodao Bosnom, napravi jedan model, jedan junak koji će predstavljati način tadašnjeg mišljenja. Pošto sam Srbin i sklon sam samoironiji, i pošto najbolje poznajem milje pisaca, glavni junak je bio pisac. Onda je, još mnogo pre premijere, krenulo prepoznavanje i ja sam želeo da promenim zanimanje glavnog junaka da bih to izbegao. Kada su čaršijske reakcije krenule u pravcu da sam gotov i da više neću moći da radim u Beogradu, onda sam iz inata ostavio sve kako je bilo. To je bio moj rat u ratu. Nisam, naime, mogao da dozvolim da meni neko u mojoj Šumadiji bilo šta brani. Na šta se odnosi deo rečenice 'u mojoj Šumadiji'?
Ja ovde živim u svojoj kući, nisam došao i zauzeo nikome mesto, nikome nisam uzeo službu, stan i zato ne može niko da mi kaže sad treba da ćutiš. Može da kaže da moja drama nije kvalitetna, da je neukusna, ali ne da mi nešto brani. Kako vi doživljavate i preživljavate zaoštrene okolnosti u kojima danas živi pozorišni pisac?
Mnogi načini na koji se zarađuje hleb su profitabilniji. Mogu da zamislim koju fantastičnu kintu zarađuje vodoinstalater ili preduzimač. Ali pisanje je moj izbor, nemam platu, nikome ne pripadam i hoću da živim od pisanja. I ako mi nije dobro, to je moj problem. Naiđu trenuci kada nemam ni za cigarete... Na osnovu vaših komada bilo bi logično zaključiti da ne delite mišljenje onih koji smatraju da je za pisanje potrebna istorijska distanca?
Koliko se ja razumem u pozorište, ono je vrsta umetnosti koja predstavlja permanetni refleks, poput kasnije filma koji je izašao iz tog okvira. Možemo da govorimo o bilo kom kvalitetnom piscu u Srbiji, bilo da je reč o Dušku Kovačeviću, Siniši Kovačeviću ili Stevanu Koprivici, Aci Popoviću, Biljani Srbljanović, Ivanu Laliću, i kod svih njih je reč o savremnim komadima. Na isti način na koji je i Čehov savremeni pisac, Beket, Šekspir, Molijer, Eshil... To znači da je pozorište kao medij vrlo sklon da prepoznaje sebe, da prepoznaje vreme i likove. Podrazumeva li se tu i angažovanost?
Svako ko živi ima svoju ideju o tome šta je zlo, a šta dobro i nije izvan angažovanosti. Bilo da je reč o sopstvenom braku ili državi. Svako na neki način lobira. Da li ste vi lično angažovani?
Stranački ne, jer je reč o lopovima ma ko da je u pitanju. U politiku čovek mora da uđe najkasnije kao gimnazijalac. Postoji ona čuvena priča, koja verovatno nije tačna, da je naš predsednik sedeo u prvoj klupi u odelu, i nikome nije hteo da šapne. Znači, on je već sa osam godina imao stav prema stvarnosti. Znači mora se biti talentovan?
Apsolutno, mada postoji i manje lepa reč za tu osobinu. Ako neko ima potrebu da se uključi u politiku, onda je najbolji način za to kroz ono to što radiš. Primer za to su Sartr, Malro, Servantes u svoje vreme. Mnogo je umetnika zamenilo tezu misleći da će ličnim angažmanom imati više šansi da doprinesu promenama. Dakle, savremeni pisac treba da se oslobodi balasta 'opamećivača' nacije?
Mislim pre da postoji intencija da se javno čuje neko mišljenje koje može da se meri. Seljaci u mojoj Šumadiji su mnogo politički pismeniji od mene i mojih kolega. Oni već u genima imaju ugrađen refleks kako da ih neko ne pređe. Ima ona priča o ovom ratu da nismo mi izdržali zato što smo hrabri već smo hteli da vidimo kako da ih zeznemo. Mislim da su ljudi već shvatili da neće promena nastupiti izborima, jer ja sad tebi dam glas a ti, kada uđeš u parlament, trguješ s njim kako tebi odgovara. Imate li spremljen novi komad?
Treba prvo sa sinom da završim sedmi razred, a onda idem na selo, gde ću se baviti komadom 'Jagode i čokolada'. To je priča o dvema opasnim ženama koje imaju jedan problem koji će uz moju pomoć valjda razrešiti. Željko Jovanović
