Izvor: Politika, 29.Apr.2011, 01:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafka naš savremenik
Od trenutka kada je Kafkino delo nastajalo, pa do danas, čini se da stvarnost na njega sve očiglednije i očiglednije podseća
Svako istinsko književno delo, budući višeznačno, različitim ljudima, u različitim delovima sveta i u različitim vremenima – nudi ujedno iste i različite sadržaje. Postoje, međutim, dela koja su izrazito određena trenutkom i mestom svog nastanka, pa autorovim savremenicima i zemljacima, ipak, znače više nego drugim ljudima. Postoje dela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja su do te mere univerzalna da lako ruše jezičke i kulturne barijere i lako probijaju zidove vremena, bez muke komunicirajući sa budućim čitaocima i sa delima iz različitih epoha – kako onih koje tek treba da dođu, tako i sa onima koje su minule davno pre njihovog nastanka.
Ipak, najdragocenija i najređa su dela za koja pripadnici različitih kultura i različitih epoha veruju kako ne samo da su pisana i za njih nego da su – ako ne baš samo za njih, svakako pisana pre svega za njih.
Među takvim, retkim delima, teško je pronaći dragocenije od dela Franca Kafke.
Od trenutka kada je Kafkino delo nastajalo, pa do danas, čini se da stvarnost na njega sve očiglednije i očiglednije podseća.
Izvesno u trenutku rođenja, a verovatno i mnogo pre njega, protiv svakog od nas poveden je proces, u kom ćemo se susretati sa mnoštvom tužilaca, advokata i sudija, a da nam konačni smisao celog slučaja neće biti jasan, kao što nam neće biti jasno ko iza svih tih sudskih službenika, kao konačna instanca stoji, i da li takva instanca uopšte postoji. Gotovo sigurno od rođenja, a možda i pre njega, svi težimo da uđemo u nekakav zamak, a da nemamo pojma ni gde se taj zamak nalazi, ni kako se u njega ulazi, ni šta se u njemu događa… Oni kojima se učini da su odgovor na rečeno pitanje našli, uporno pokušavaju da svoj zamak osvoje, a retki među njima kojima pođe za rukom da tu borbu okončaju kao pobednici, čim mine trenutna opijenost trijumfom, shvate da ne postoji tako moćno utvrđenje, sa tako moćnim zidinama, e da bi moglo da ih zaštiti od procesa koji se protiv njih vodi u strašnom sudu čiji su izvršitelji, makar bili i nevidljivi, uvek pored nas.
Da ne pominjemo bezbrojna jurišanja na različite zamkove koja su se dogodila pre Kafkinog rođenja i koja je veliki pisac, izvesno, ako ih baš sva i nije imao na umu kada je pisao svoja remek-dela, svakako baštinio u onome što je Jung nazvao „kolektivnim nesvesnim”; i da ne pominjemo birokratski, malograđanski proces koji je protiv zlosrećnog umetnika za života vođen – teško da bi među žrtvama dvadesetovekovnih, kapitalističkih juriša na fabrike i banke, boljševičkih juriša na zimske i druge dvorce i nacističkih jurišanja na životne resurse namenjene jednoj i jedinoj rasi – bilo moguće naći ijednog čoveka koji je Kafkina dela pročitao a da nije barem na trenutak pomislio kako je njihov glavni junak upravo on.
Početak dvadeset prvog veka obeležen je „globalnim” procesima. Gospodari tih procesa i njihovi egzekutori, reklo bi se, još uvek veruju da procesima mogu da gospodare, da su svoj zamak osvojili i da su njegove zidine nepobedive. Njihova opijenost trijumfom, iako sve slabija, ipak i dalje traje.
Svima ostalima „zakonitosti koje globalne procese uslovljavaju“ dozvoljavaju da se u trenucima razonode igraju osvajanja virtuelnih zamkova, kao akteri ili posmatrači učestvujući u rijaliti programima, poneseni pustom nadom da žive u vremenu u kom svakoga čeka njegovih pet minuta blagostanja i slave.
Jedan od tih rijaliti programa – ironično i sarkastično – po Orvelovom antiutopijskom romanu, nazvan je „Veliki brat“.
Dvorske lude gospodara današnjih „globalnih“ procesa, razgaćeneu svojim virtuelnim i stvarnim zamkovima, koliko znam još uvek nisu bile dovoljno inventivne ni dovoljno bezočne da neki od rijalitija nazovu „Proces“ ili „Zamak“.
Možda je to znak da još uvek nismo stigli do dna.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 29.04.2011
