Izvor: Blic, 19.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafane su pesnički univerziteti
Kafane su pesnički univerziteti
Na jednoj od sedeljki, na kojima su se mladi stvaraoci okupljali oko Vaska i zbog Vaska, pio se viski. Nenaviknut na žestoko piće, jedan mladi pisac je, pod dejstvom, počeo da plače. Vasko se naljuti na njega i obrati nam se svima: 'Ako ne možete od mene da naučite kako se piše, bar naučite kako se pije', zabeležio je u svojoj knjizi 'Zapisi o Vasku i Haši' poznati istraživač srpske periodike i pesnik Žarko Rošulj, inače dugogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << blizak prijatelj Vaska Pope i njegove supruge Haše. U ovoj zanimljivoj svojevrsnoj beležnici, koju su objavili 'Stubovi kulture' povodom 80 godina od rođenja čuvenog pesnika, nalazi se samo izbor iz bogatog opusa sećanja i beležaka autora.
Govoreći o tome po kom kriterijumu je načinio baš takav izbor Žarko Rošulj kaže:
'Sa Vaskom sam se družio od 1976. pa do njegove smrti 1991. Takođe smo moja supruga Svetlana Velmar-Janković i ja bili uz Hašu do njene smrti 2000. godine. Za tih 25 godina druženja ujedno su nastajali i zapisi (na osnovu kazivanja Vaska i Haše kao i beležaka iz mog ličnog dnevnika). Odabrao sam 80 zapisa u nameri da ispričam u 80 slika mali priču o ljubavi velikog pesnika i njegove plemenite saputnice koja mu se u potpunosti posvetila. Knjiga je zamišljena da i grafički podseća na Vaskove zbirke pesama. Na umu sam imao najviše Vaskovu neostvarenu knjigu pesama 'Crna rosa'. Ta knjiga je trebalo da bude deveti krug Vaskovog pesničkog sistema, da kazuje o njegovoj 'ličnoj mitologiji'. Šta vas je najviše fasciniralo u međusobnom odnosu Vaska i Haše?
- Velika ljubav. Zaista, velika ljubav. Vasko je imao u životu osnovnu posvećenost: Haši i poeziji koja je opet bila posvećena Haši. Poeziji je žrtvovao sve: čak i svoje i Hašino potomstvo! Želeo je da bude pesnik i samo pesnik. Da piše pesme koje će posvetiti Haši...
Može li se odgovoriti na pitanje o mestu i ulozi Haše u Vaskovoj poeziji?
- Teško se išta može tvrditi na tu temu, ali jedno je izvesno: Haša je bila prva i velika Vaskova ljubav. Zaljubili su se još kao gimnazijalci - 'do ušiju'. Haša je čuvala pisma koja joj je tada mladi, zaljubljeni, Vasko pisao. U tim su pismima bile i 'pra-pesme' kasnije doterane i objavljivane u njegovim zbirkama. Pre poznanstva sa Hašom imao je neke prozne pokušaje. U knjizi navodite niz kafana koje je voleo Vasko Popa. Kakav je uopšte bio njegov odnos prema kafani kao (kulturnoj) instituciji?
- Vasko je voleo kafanu, ali onaj pravi kafanski život koji se odvijao uz 'šumu razgovora' o književnosti, umetnosti, politici... Birao je tihe i otmene kafane u kojima su sagovornici mogli da se čuju, u kojima su njegovi mladi prijatelji mogli da ga slušaju. Kao što kaže Gojko Tešić - kafane su bile naši 'pesnički univerziteti'. Vi ste poznati i kao vizuelni pesnik. Zastupljeni ste u mnogim našim i stranim antologijama, a i izlagali ste svoje radove na grupnim izložbama na kojima je učestvovala, na primer, i Marina Abramović koju pominjete u knjizi. Kako vi definišete pojam vizuelne poezije?
- To je najjednostavnije rečeno poezija koja se iskazuje vizuelnim sredstvima i priroda, kako se to kaže, 'civilizaciji slike_arhiva'. Nikako nije nova pojava u književnosti i umetnosti. Doživljavam je kao 'pesničku usedelicu' staru preko tri milenijuma, ali još uvek držeću. Danas se u vizuelnu poeziju uključuje i šatrovačka poezija, koja je takođe stara. Otkrio sam da su je kod nas pisali 'šatrovci' još u XIX veku. Recimo, u jednoj od njih, pesnik - lopuža žali kako 'Policijski glasnik' kvari posao beogradskim lopovima pa oni umesto s plenom u šakama završavaju u zatvoru. Vi ste i istraživač srpske periodike druge polovine XIX veka. Imate li utisak da se danas ponavljaju stvari?
- Na žalost, da (smeh). Ali, da se ja ne bih pravio pametan, evo kako je jedan stranac video političko stanje u Srbiji 1894. (Navod je iz 'Narodnog prijatelja' Živojina Balugdžića): 'Čudnovata je zemlja ta Srbija! Čak i za one koji su imali prilike da je izbliže izučavaju teško je da se nađu u zamršenoj politici njenoj. Na ovoj malenoj pozornici javlja se čudnovat niz najrazličitijih lutaka političkih, koje iskrsnu za čas, pretrče tri puta pozornicu, udarajući batinom po sakupljenoj gomili levo i desno pa odjednom iščeznu da naprave mesta novim lutkama, koje se za ovima jave... Smrtni neprijatelji se pomiruju, prijatelji se zavađaju ni sami ne znaju zašto. Oni koji su se tukli na pređašnjoj sceni odjednom se ljube, a oni opet koji su se ljubili tuku se nemilice. Čovek bi mislio da će da se ubiju. Ali - ne bojte se! Glave su im tvrde a udarci odjekuju kao da su od drveta. I tako vam Popović dolazi mesto Jovanovića; Petrović uzima mesto Popoviću da ga opet preda Jovanoviću. Uostalom, što god mu vidite više promena znajte da je sve isto. Što god su finansije više razrivene sve više raste dug, sve više ta zemlja juri svome bankrotstvu, građanskom ratu, uništenju svoje budućnosti.' Ne liči li, sve zajedno, na svojevrsno pozorište?
- Kad smo već kod pozorišta naša štampa ne oskudeva ni u tome. Recimo u 'Gedži', šaljivom političkom listu, čak je postojala rubrika 'Iz pozorišta' u kojoj su objavljivane vesti iz Narodnog pozorišta. Za kraj ovog razgovora - evo jedne iz 1893: 'Za upravnika Narodnog pozorišta postavljen je Nikola Popović, upravnik Doma za napuštenu decu. Jadni gosn’ Nikola!
Do sada je imao posla sa malom napuštenom decom, a od sada sa velikom napuštenom decom.' Tatjana Njezić
