Izvor: Politika, 02.Jul.2011, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad zakasnim jedan dan…
Meni na birou nikad niko nije nudio neki posao, ni prekvalifikaciju
Iskreno, došao sam ovde da se prijavim da bih dobio potvrdu za novu povlasticu za gradski prevoz. Nisam dolazio nekoliko meseci. Prošli put kad sam bio jedan dan sam zakasnio i rekli su mi: dođite za šest meseci, zakasnili ste. I kad sam ponovo došao gospođa mi je rekla: ako vam treba neka potvrda, dođite, recite šta vam treba, ali ako vam ne treba, ne znam kakve su vam šanse, jer ja sam ’58. godište.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Po struci sam ugostiteljski radnik, konobar, završio sam nekadašnju školu učenika u privredi. Rođen sam u Bosni, današnjoj Republici Srpskoj, a od svoje devete godine sam u Sloveniji. Posle odsluženja vojnog roka otišao sam u Nemačku, a iz Nemačke odmah u Australiju. U Australiji sam radio nekoliko godina, ali sam se 1983. vratio u Jugoslaviju. U Beogradu sam u Bloku 45 imao splav ,,Sava”. U zimu 1984–1985. godine led je okovao Savu i imali smo havariju na splavu. Prodali smo ga ortak i ja za male pare, kiksnuo sam tu mnogo i posle sam počeo da radim kod drugih – pod njihovim uslovima. Stalno sam radio na ,,na crno”, do 2001, u ugostiteljskim objektima, a posle sam prešao na moleraj, i slične poslove. Već petnaestak godina sam, sa prekidima, na birou. Jer kad zakasnim jedan dan onda dobijem kaznu da ne mogu da se prijavim šest meseci. A možda sam tog dana kad sam zakasnio morao da fizikališem da bih zaradio za hleb. Ali kazna je takva: nemam pravo da se šest meseci ponovo prijavljujem.
Meni na birou nikad niko nije nudio neki posao, ni prekvalifikaciju. Ovde su svi manje-više mrzovoljni, zašto – ne znam. Valjda kad vide godinu rođenja odmah je tu kraj priče. Šta mi preostaje nego da radim kod nekoga ko će da mi plati na ruke. To su trenutno molerski poslovi. Pored toga, imali smo sreću u nesreći: moja majka, koja je penzioner (1939. godište), brine o jednoj bakici. Ćerka bakice živi u Kanadi, a mi vodimo računa o bakici i imamo neki prihod od toga.
Svestan sam da ovako neću imati penziju. Moja supruga ima 26 godina radnog staža, od toga je oko 24 godine bila poslovođa u firmi koje više nema – u ugostiteljskom preduzeću ,,Stari đeram”. Oni su ostali bez posla uz bednu nadoknadu kad su prodavali firmu. Supruga je bez posla od 1999. godine, od bombardovanja, i sad je domaćica. Imamo sina koji je sada u 26. godini. Završio je za frizera, ali su utvrdili da ima alergiju na hemiju. Radio je šest godina u internet-kafeu, po 300 dinara za noć, i to 350 dana u godini. Rekao sam mu da ne treba da dozvoli da ga neko toliko iskorišćava. Ja ću raditi dvanaest sati dnevno, ali moje dete za 300 dinara neće. Ako je tako, bolje je da sedi kući. Sad gledamo da u septembru nešto upiše u ,,Božidara Adžije” jer kompjuterima dobro barata, mogao bi da položi državni ispit i da se bavi knjigovodstvom. To bi mogao i kući da radi, da vodi dve-tri radnjice.
Od biroa ne očekujem pomoć. Došao sam samo zbog potvrde, jer nisam čuo da su mediji objavili da se menja povlastica. U autobusu su videli da sam kupio markicu, ali rekli su mi: od 1. juna je potrebna nova povlastica za nezaposlene.
Sad čekamo da moja supruga stekne pravo na penziju, a ja ću raditi dok mogu. Mada privatnici plaćaju po pravilu – što manje, to bolje, za njih.
*Nezaposleni KV ugostitelj iz Beograda
Radivoje Nikolić
objavljeno: 02.07.2011
