Izvor: Blic, 22.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se zavitla požar strasti
Kad se zavitla požar strasti
Nagon ljudi ovih krajeva za zbližavanjem mi je odavno poznat. Ovdašnji ljudi se dobro osećaju, kada se kao vukovi u čoporu uključe u jedan krvotok. Držanje po strani, po pravilu, loše se tumači - napisala je Marina Kostić u romanu 'Putnik plave krvi' koji je objavila 'Narodna knjiga'. Inače, ova spisateljica je nedavo obeležila dvadesetogodišnjicu bavljenja pisanjem objavljujući u 'Prosvetnom pregledu' svojevrsnu triologiju sačinjenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od njenih negdašnjih, ali dopunjenih zbirki pripovedaka 'Kćeri slatke i gorke', 'Dolazi Vučica' i pomenutog romana. Komentarišući šta je bliže senzibilitetu današnjeg čitaoca ovih prostora Marina navodi da je bez obzira na razno-razne mode i trendove roman, zapravo uvek bio na ceni.
'Jer, njegova forma daje priliku za bogatiju priču, za više tokova koji se prepliću i povećavaju čitaočevo uživanje. Ni pisac ne odoleva lako izazovu da uživa stvarajući takvu literarnu građevinu. Po mome uvidu, pripovetku bira čitalac s delikatnijim književnim ukusom. To je čitalac koji traži oslonac u tradicionalnom. On veoma drži do stila i izriče pouzdane sudove o napisanom kojih se nekad ne bi zastideo ni književni teoretičar. U oba slučaja, savremeni čitalac ceni priču i teško da će ikad biti drukčije. Nezamislivo je da bi s toliko ljudskih usta na zemljinoj kugli priča mogla biti potisnuta, kad ljudi svakodnevno preko nje razmenjuju mišljenja, ideje, osećanja. Priča je magično ruho mnogih ideja, ona je više od literature. Ona je dakle sam život. Sudbina. Suštinsko. Za mene su roman i pripovetka nedeljivi. Pripovedanje bi trebalo da bude dodir u suštinsko, a roman živi život priče.
U novoj knjizi 'Putnik plave krvi' kroz dvanaest priča prikazujete genezu svog dvadesetogodišnjeg stvaralačkog puta. Da li je to slučaj ili literarna igra ?
- Mislim da čitaoca treba vaspitavati da ne bude isključiv. Kraj bogate trpeze ne biramo samo omiljeno jelo. U tom smislu treba shvatiti metaforičnu poruku priča, veoma različitih među sobom. Iz skoro svake zrači drugi dragulj. Rubin, smaragd, dijamant, svejedno. Bitno je da je pravi, bio brušen, ili ne. Kroz različite priče čitaocu se pruža prilika da otkriva i svoju drugu prirodu. Vašim knjigama dominiraju ženski likovi, što nije uobičajeno za našu literaturu. Da li je to i osećanje duga prema svom polu?
- Najbolje se piše o onom što se dobro poznaje. Ni čuveni ženski likovi iz svetske literature nisu dovoljni da misterija žene bude iscrpena. Pokušavam da nadoknadim ono što je propušteno kad nas i rezultat su: Danilka Saveljić, Selena Cicvarić, Mila Begović, Vukosava Vlašić. Junakinje izabrane da predstave mentalni sklop i psihološku strukturu žene ovog podneblja, u pokretu između spoljnjeg i unutrašnjeg, između svesnog i nesvesnog, običnog i simboličnog. A, nemaju li vaše priče izvesnu dozu bajkovitosti, jer u njima dobro uvek pobedi?
- Svako ko uspe da sačuva u sebi elementarnu čistotu, on je sačuvao i dete u sebi, a samim tim i fenomen bajke. Bajka je osnova za zdrav, optimistički pogled na život, to ogromno džombavo brdo koje treba prepešačiti sa što manje roptanja. Bajkovit okvir ne štiti radnju mojih priča od nepogoda kojima život obiluje. Nekad se svesno zalažem da moj junak ne potone ako čvrsto drži vesla u svojim šakama. Nije ni pravo, ni prirodno da mu se to desi čak ni u postmodernom štivu. Međutim, kad literatura ne bi obilovala iznenađenjima, onda bismo čitali uvek istu priču, ili pak ne bismo morali da čitamo ništa, osim Biblije. Pišete o životima ljudi na ovim prostorima u negdašnjim vremenima i to povezujete sa ovim vremenima. Da li se nešto suštinski promenilo u ljudskom biću u tom vremenskom rasponu?
- S univerzalne tačke gledišta ništa se nije promenilo. Istorijska ponavljanja, ljubavni vrtlozi, žrtvovanje, patnja, smrt, sve je suštinski isto. Sa mikrokosmičke tačke gledišta promenilo se i stalno se menja, mnogo. U priči 'Isprošena' renesansno nežna Poljka od čijih nožnih palaca do temena vitla požar strasti, veoma se razlikuje od lika Bankarke u priči 'Sedef' koja je na svemu spavala, osim na eksplozivu. Po ipak, za ovu drugu ne bi se moglo reći ni da je evoluirala, niti nazadovala zato što kroz život ide muški. U pitanju je samo drugi psihološki presek, i ona je čestica života Bogom danog, koji se rascvetao u vremenu koji mu je pisac odredio. U tome je lepota spisateljskog rada. On od istog materijala modelira različite varijante literarnih junaka. I da se vratimo vašoj priči 'Šunadla' iz prve i dopunjene knjige 'Kćeri slatke i gorke', kad kažete na jednom mestu 'mi možemo sve što država kaže, da bi nas đavo jednom ostavio na miru'. Kako to treba shvatiti?
- Pa, upravo onako kako drugi junak kaže - da je Đavo je srpski bog. 'Srbi ga se možda i plaše, ali cene ga više od Boga u koga ne veruju koliko treba. Ako je Bog taj koji ih kažnjava, oni misle da ih kažnjava đavo koji može više.' Naš čovek državu shvata kao đavolovu administraciju. Ko se izbori s državom, dođe mu kao da je pobedio nečastivog. Ali, ni repati nije crn kao što priča kaže. Srpska mitologija đavolu pripisuje i dobra svojstva, samo zato da bi čoveku ostala neka nada. A znamo da je jedan od mitova o nadi i mit o Sizifu. Dakle, kamen, istrajnost, znoj, suze, psovka, predah, uzdah. I tako, sve u krug, dok traje. Tatjana Nježić
