Izvor: Politika, 12.Jul.2011, 01:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad se čovek razboli van svog mesta boravka...

Potrebno je što pre uvesti red u zdravstveni sistem, gde će se tačno znati ko šta i kako radi, te ko je i zašto odgovoran

Sve se u trenutku izmeni kad naizgled zdrav čovek doživi nesreću na radu, u saobraćaju, moždani ili srčani udar. Radi se o traumi, kako za pojedinca, tako i za porodicu. Razume se, tada ključnu ulogu igraju lekari i drugo medicinsko osoblje. Zdravstveni sistem jedne zemlje ima doslovce životno važnu funkciju u društvu, jer od njegove preventivne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kurativne uloge u velikoj meri zavisi koliko će stanovništvo biti zdravo, a od zdravlja stanovništva zavisi koliko će neko društvo biti u stanju da se uspešno bori za mesto pod suncem u takmičarskim privrednim i političkim odnosima u svetu.

Iskustvo govori da ima puno lekara koji dobro obavljaju svoju dužnost, sasvim u skladu s Hipokratovom zakletvom. Čini se, štaviše, da je to većina. Problem, međutim, nastaje najčešće usled ustrojstva zdravstvenog sistema, a ne zbog lekarskog nemara ili korupcije, koja je i sama delimično posledica ustrojstva zdravstva. Autor ovih redaka nije stručnjak za navedena pitanja i ovde će se pozabaviti samo jednim aspektom u koji je imao neposredan uvid.

Šta se dešava kad neki čovek doživi npr. moždani udar van svojeg mesta boravka? Razume se, bolesnik se posle ukazivanja prve pomoći prebacuje do najbliže bolnice u kojoj može dobiti odgovarajuću negu. Potom je potrebno, kada postane jasno da je bolesnikovo stanje stabilno, prebaciti pacijenta u bolnicu u njegovom mestu boravka. Tada, međutim, nastaju muke. Koja Hitna pomoć će ga prebaciti? Da li ona iz mesta u kojem je trenutno ili ona u njegovom mestu boravka? Šta ako se radi o vojnom osiguraniku? Tada je u igri i vojna Hitna pomoć. Čitalac već pretpostavlja da čim ima više onih koji mogu nešto uraditi verovatno je da niko to neće učiniti, tj. da svako prebacuje odgovornost na onoga drugoga. Jedni, na primer u Zrenjaninu, tvrde da oni uvek idu po Zrenjaninca kojeg je nesreća zadesila u nekom drugom mestu, pa isto očekuju i od drugih, npr. Beograđana, koji sada treba da pošalju sanitetsko vozilo za njihovog sugrađanina kojeg je maler zadesio u blizini ovog banatskog centra. Ako je reč o vojnom osiguraniku, onda bi sanitetsko vozilo trebalo da pošalje vojska. No, beogradskoj hitnoj pomoći nije ni na kraj pameti da pošalje vozilo, jer tvrdi da pacijenta treba da prevozi onaj kod kojeg se trenutno nalazi. Vojna Hitna pomoć, takođe, odbija da pošalje kola po svojeg osiguranika, već upućuje na pukovnika Uglješu (gotovo fantomska ličnost, čemu posebno doprinosi nepoznato prezime) koji je, izgleda, jedini nadležan da odobri takvu aktivnost vojne hitne pomoći. Moguće je da pukovnik jeste vlastan, ali se na telefon uopšte ne javlja, niti on niti ko drugi. Bez pukovnika Uglješe, kojega je nemoguće naći, ništa se ne može postići.

Šta onda preostaje porodici bolesnika? Ako ima novac, u visini skromne penzije od oko dvesta evra, može unajmiti sanitetsko vozilo neke od privatnih klinika. Tada član porodice može zajedno sa ekipom ove klinike otići po pacijenta i prebaciti ga gde treba. Šta, međutim, ako porodica novca nema? Može ga pozajmiti, ali šta ako nema od koga? Ostaje, čini se, molitva svevišnjem i uzdanje u lekarsku etiku zaposlenih u onoj ustanovi u kojoj se pacijent trenutno nalazi. Na osnovu iskustva može se zaključiti da se čovek može pouzdati u osoblje lekarskih ustanova, na primer, bolnice u Zrenjaninu. Ipak, nije izvesno da je tako sa ustanovama sličnog tipa u drugim varošima Srbije. Čovek se samo može nadati da i drugde ima dovoljno profesionalnog i ljubaznog medicinskog osoblja.

Problem je, međutim, u zdravstvenom sistemu u kojem nisu jasno određene nadležnosti različitih fondova zdravstvenog osiguranja. Potpuni haos koji vlada na ovom području nedozvoljiv je iz više razloga. Prevashodno, narušava se jednakost građana, jer sirotinja biva diskriminisana od strane države u oblasti zdravstvene zaštite. Drugo, unosi se nervoza u medicinsko osoblje što se može ispoljiti u manjoj usredsređenosti na zdravlje pacijenata, pošto se mora rešavati ono što nije u opisu njihovog posla. Treće, narušava se efikasnost zdravstvenog sistema, što unosi nesigurnost među građane. Četvrto, može doći do nepotrebnih sukoba građana i lekara, jer nedovoljno obavešteni građanin može nepravedno optuživati lekare umesto vlast. Peto, može doći i do političkih zloupotreba zbog toga što zlonamerni politikanti mogu sve protumačiti kao sukob pokrajinskih i republičkih vlasti. Dakle, potrebno je što pre uvesti red u zdravstveni sistem, gde će se tačno znati ko šta i kako radi, te ko je i zašto odgovoran.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Jovo Bakić

objavljeno: 12.07.2011

Nastavak na Politika...