Izvor: Politika, 22.Jun.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad političari zaborave šta im je posao
Ništa nije tako ujedinilo građane Bosne i Hercegovine, bez obzira na nacionalnost, veroispovest ili entitet u kojem žive, kao što su to učinili ovomesečni protesti zbog nedonošenja zakona o jedinstvenom matičnom broju, poznatijem kao JMBG. Činjenica da bebe rođene u BiH od 12. februara nisu mogle da dobiju JMBG, što je jednoj bolesnoj tromesečnoj bebi onemogućilo da dobije pasoš i odmah ode na lečenje u inostranstvo, predstavljalo je okidač za građanske proteste, koji su eskalirali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 6. i 7. juna kada je grupa demonstranata blokirala zgradu državnih institucija u Sarajevu kojoj se nalazilo oko dve hiljade ljudi.
Međutim, ni ova „talačka kriza” nije uspela da rasvesti vodeće političare i izbaci ih iz duboko međusobno usađenih podela na „naše” i „njihove”, u kojima je granica između „nas” i „njih”, „dobrog” i „lošeg”, hirurški povučena nacionalnom pripadnošću, po mogućstvu nekoliko generacija unazad. U toj maniji da u svakom protestu ili kritici vide isključivo zadnju nameru „onog drugog” koji želi „nas” da pokori, oni nisu shvatili da su protesti zbog JMBG-a nešto sasvim drugo.
Čak ni to da je beba Belmina Ibrišević preminula, možda i zbog toga što je isuviše dugo čekala da dobije dokumenta i izađe u BiH radi lečenja, nije ih trglo. Jednostavno ni to ih nije uverilo da ne može baš sve u BiH da se sagledava samo kao međunacionalna bitka. Ne samo što ih nije u to uverilo, već su lideri Bošnjaka, Srba i Hrvata svako kroz svoje „nacionalističke naočare” sagledavali proteste širom BiH kao napad na njihove nacionalne interese ili kao sredstvo da se oni postignu.
Tako bošnjački lideri pokušavaju da iskoriste proteste kako bi održali registracijska područja pri izdavanju JMBG kao što su ona bila pre rata. Tako bi u istom registracijskom području bili Sarajevo, Istočno Sarajevo i Pale, iako su sada u dva različita entiteta – Federaciji BiH i Republici Srpskoj.
Dok Bošnjaci pokušavaju da dobiju što su izgubili u ratu, Srbi nastoje da to ne izgube u miru i insistiraju da se u registraciji ne smeju da prelaze, njima svete, granice entiteta. Hrvatski lideri navodno nemaju zamerke, ali ih zapravo i te kako raduje sukob na relaciji Banjaluka–Sarajevo, jer njihova težnja za trećim, hrvatskim entitetom u BiH je sve jača. To na neki način i potvrđuje odluka Hrvatskog narodnog sabora, koji čini 10 hrvatskih stranaka, da neće učestvovati u zajedničkim državnim institucijama BiH u Sarajevu dok se ne „steknu bezbednosni uslovi”. Isti razlog za nedolazak na posao u Sarajevo istakli su i predstavnici Srba, tako da ne mogu da rade oba doma parlamenta BiH i Savet ministara BiH.
Razlog? Pa, naravno, bezobrazni građani BiH, koji dolaze na proteste s tom opasnom decom u kolicima, koja plaču i prave grozne grimase. Ta zastrašujuća dečja lica na ulazu u zgradu toliko plaše poslanike da ih ni to što su najplaćeniji parlamentarci u regionu, sa osnovnom platom od oko 2.500 evra, ne može naterati da dođu na posao.
Ironično ili ne, tako su roditelji s decom u BiH postali bezbednosni rizik za političare. A zapravo ti isti političari su, u navodnoj želji da zaštite interese naroda kojem pripadaju, zaboravili šta je njihov posao. Zaboravili su da ne mogu da se sete građana samo kada je neophodno osvojiti reizbor. Zaboravili su da je njihov posao da građanima olakšaju život a ne im različitim zakonodavno-administrativnim apsurdima otežavaju, koliko god to bilo u nečijem „nacionalnom interesu”.
Isuviše su se uljuljkali u staru nacionalističku računicu da ako što više otežaju funkcionisanje BiH to će više doprineti, kako smatraju, realizaciji interesa njihovog naroda – Srbima Republika Srpska kao nezavisna država, Bošnjacima unitarna BiH u kojoj je njihova reč presudna, a Hrvatima obnavljanje Herceg Bosne koja bi se jednog dana pripojila Hrvatskoj.
U tim kalkulacijama nije za čuđenje izjava predsednika RS Milorada Dodika da su protesti u Sarajevu smišljena „građanizacija” Bošnjaka, ali da „Srbi i Hrvati valjda nisu toliko politički i istorijski naivni da bi takve stvari prihvatili”. Ni on ni hrvatski lideri zaista ne veruju u neke tamo „građane” i njihov spontani bunt protiv samovoljne političke oligarhije koja ne brine o njima. Suštinski u to ne veruju ni bošnjački lideri, ali podržavaju proteste jer žele da ga iskoriste za svoje nacionalističke interese.
Sve to samo pokazuje da je jaz između političara i obične raje veliki kao provalija. Toliko veliki da su brojni funkcioneri, čija je prosečna plata nekoliko hiljada konvertibilnih maraka, jedan svet dok su sasvim drugi svet radnici čija je prosečna plata oko 800 maraka ili penzioneri sa oko 300 maraka. Suviše dugo političari uspevaju da građanima BiH zamazuju oči proveravanjem nacionalnosti krvih zrnaca i visokim ciljevima zarad kojih valja trpeti i ginuti. Zbog toga i ne veruju da su ovi protesti nadnacionalni. Neće verovati ni rezultatima istraživanja agencija Ipsos Puls, koji ukazuju da u Federaciji BiH 81 odsto ispitanika misli da su ovi protesti protiv svih političara, a da je u RS tog mišljenja 69 odsto ispitanih.
Što je najgore, ovaj podatak ne mora nužno da ukazuje da će ovi protesti prerasti u neki veći građanski bunt koji će dovesti do promena u BiH. Jer, kao što je bilo ispisano na jednom transparentu s protesta u Sarajevu, „Morone biraju građani”.
Nenad Radičević
objavljeno: 23.06.2013
