Izvor: Blic, 22.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad plodne njive ostanu bez ploda
Kad plodne njive ostanu bez ploda
Glumac posebnog senzibiliteta, Nebojša Dugalić pleni svojom scenskom pojavnošću i sposobnošću da svaki lik koji tumači, oboji sopstevnom izražajnošću. Uloga Karađoza u Andrićevoj 'Prokletoj avliji' koju je u Kruševačkom pozorištu režirao Nebojša Bradić, donela mu je najveća glumačka priznanja protekle sezone, među kojima je najskorije bilo na vršačkom Festivalu klasike.
Čini se da vas Karađoz već duže vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prati u stopu?
- Tačnije bi možda bilo reći da Karađoz 'opominje' i 'odmerava' svaku moju stopu. Svaki korak iskušava novim zrenjem. Poslednja opomena od Karađoza bila mi je upućena preko starijeg kolege Dušana Duke Jovanovića (koji u Avliji igra starog Kirkora) koji mu je ispričao anegdotu o svojoj baki. Ona je, naime, imala običaj da ponekad, dosta retko, upotrebi jednu kletvu koja glasi: 'Dabogda se osilio, a onda ti nema spasa'. Od svega što sam do sada pročitao i čuo na temu Proklete avlije, ništa tako jezgrovito, obuhvatno i duboko ne odražava tragiku Karađozovog bića kao reči ove nepismene bake. Razne vrste silništva posećuju neprestano čovečije srce i svojom zavodljivošću nagone čoveka, da im se prepusti. Zato je dobro neprestano iza sebe čuti korake jednog takvog uhode - Karađoza - da nas podseća na ishod svakog silničkog opredeljenja. Da li se nešto promenilo u vašem doživljaju lika Karađoza, ili 'Avlije', od vremena premijernog izvođenja u Kruševačkom pozorištu?
- Obična premijerna izvođenja imaju u sebi nečeg nategnutog i isforsiranog. Međutim, vremenom, liku počinje da biva sve komotnije u glumčevom telu tako da, po meri te komotnosti, i istinitost postaje sve veća. U samom izvođenju, od premijere, promenilo se dosta, i na svu sreću, uvek se menja. Svako izvođenje isprovocira uvek nova suptilna razaigravanja što omogućava disanje i svežinu priče. I upravo igra bude ta koja nas zavede neslućeno duboko u poznanje čuda ljudske prirode. Kako komentarišete da je vašu intrepretacija Karađoza u javnosti dovođena u vezu sa onom koju je ostvario Zoran Radmilović u TV drami 'Prokleta avlija'?
- Ma koliko se inače smatralo da je laskavo kada te porede sa nekim prethodnim velikanom, ipak mislim da je u takvom poređenju prisutno nešto pogrešno. Naravno, potpuno je nebitno koliko je nešto laskavo ili ne. Mnogo je bitnije to što svaka takva vrsta poređenja, ma koliko laskava bila, ipak izražava svođenje bez ostatka. Ukazivanje na sličnost bez razlike. Nasilno fijočarenje. Kao da se sve tako lako može u jednom potezu klasifikovati. Čovek je neminovno neponovljiv čak i ako bi hteo drugačije. Ne govorim ovo da bih odbranio integritet sopstvene neponovljivosti, već zato da bih oslobodio pogled svakog potencijalnog gledaoca za ona što je jedinstveno i autentično. Za ono što se ne poredi.
Kako vam se čini pozicija u kojoj se našla vaša generacija talentovanih glumaca, s obzirom na poznate okolnosti?
- Više od svega drugog činilo mi se potresnim to što neke plodne njive ostaju bez ploda. Sve druge muke osećam kao posledicu toga što te njive nisu plodile onda kad im je bilo vreme. Otac Georgije Florevski zapisao je u jednom svom eseju da propast jedne civilizacije počinje onda kada ona izgubi svoje nadahnuće. Upravo su te generacije talentovanih ljudi, ne samo glumaca i umetnika, odabrane da budu nosioci i sejači toga nadahnuća. Osujećivati obdarenike koji su kadri da i druge nadahnjuju znači raditi na sopstvenoj propasti. S druge strane, smatram da su i takva iskušenja plodna. Poznato je da zemlja i stene u njoj učine sve kaka bi sprečile izvor da izbije na površinu. I samo onaj dovoljno istrajan mlaz će i uspeti da se domogne vrha. Tako mislim da je i sa talentom. Samo ono nadahnuće koje, i kraj svih protivnih sila, uspe da proključa vredelo je da bude posejano. Smatrate li da su aktuelne promene pozitivne i kako će se one odraziti na vaš posao i na vas lično?
- Ove promene osećam zaista kao dar Božiji. Ali od svakog ponaosob zavisi kako će se prema tom daru odnositi. Dar uvek, i pre svega, znači odgovornost. Samo od nas zavisi da li ćemo imati čime da budemo bolji od onih protiv kojih smo bili. Svako u svom domenu. U kojoj meri je vaša pozicija verujućeg čoveka stimulans za posao kojim se bavite? Odnosno, kako objašnjavate činjenicu da su u nekim vremenima glumci bili anatemisani od strane crkve, ili od strane države u drugim vremenima?
- Vera je nešto sržno određujuće za celokupan ljudski život i nikako ne bi smela biti svedena na nešto ekskluzivno i prosto psihološki stimulativno. Ona je sadržaj tog života. Verom se živi svaki pokret svoga bića. Tamo bi bar trebalo da bude, ukoliko govorimo o prvoj veri. Što se tiće drugog dela pitanja, taj problem je vrlo obiman i vrlo je složena povest istorijskih konteksta u kojima se prema glumcima odnosilo ovako ili onako. U najstarija vremena na pozorišne scene bacani su ljudi među zverove. Nešto kasnije, pozorišta su bila sinonim javne razuzdanosti i svakojake sablazni i bestiđa. Međutim, kasnije se pojavljuje liturgijska drama koja se razvila toliko da je zapretila da zameni čak i samu liturgiju. Zatim srednjovekovne misterije kao religiozno pozorište vernog naroda gde se predstavljaju scene iz jevanđelja i žitija svetih. Recimo, postoji svedočanstvo Tomasa de Kabhama, biskupa Solsberija koji afirmativno govori o jednoj vrsti žonglera koji su, između ostalog slavili podvige vladara i svetaca. Dakle, odnos crkve prema pozorištu nije uvek bio isti.
Sem toga, među samim hrišćanskim podviženicima bilo je onih, Hrista radi jurodivih, čiji se podvig sastojao u tome da se pred ljudima neprestano predstavljaju kao bezumnici kako bi, smatrajući sebe gorima od svake tvari, stekli bezmernu ljubav prema Bogu i svetu i tim bezumništvom sakrili od očiju drugih svoje svetiteljstvo. Njihov je život, na neki način, bio neprestana gluma, ali gluma koja je imala Hrista za svoj cilj i to večni cilj, i večnost kao cilj.To nije nikakav apstraktni i sentimentalni 'sveti cilj', već upravo svetost kao cilj. Moramo biti svesni da čovek nije bez odgovornosti onda kada svoj dar usmerava ka ovom cilju ili protiv ovog cilja. Željko Jovanović
