Izvor: Blic, 12.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad nas nepismeni uče pravopisu
Kad nas nepismeni uče pravopisu
Nedavno reizdanje knjige 'Pas prebijene kičme' iz 1993, beogradskog slikara, književnika, publiciste i likovnog kritičara, profesora i prodekana na FLU Milete Prodanovića, nanovo postavlja izgleda nepročitanu dijagnozu srpskog društva, stanje njegovog nacionalnog bića za koje je naslov knjige jedna od metafora. Prodanović precizno secira ovdašnju mitsku opsednutost vođom, uočava iracionalni sunovrat u koji srpsko društvo stremi devedesetih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pronalazeći korene takvog ponašanja u istrgnutom, neprirodnom kontekstu u koji ga komunisti postavljaju posle Drugog svetskog rata, ali i zahvaljujući svojim 'intelektualcima' i njihovom apologetskom odnosu prema stvarnosti.
Da li ste izvršili nekakve promene u knjizi koja se ovih dana pojavila u knjižarama kao izdanje 'Stubova kulture'? U kakvoj atmosferi ste je pisali prve dve godine devedesetih?
- Zapisivao sam naznake iracionalnosti u koju je tonulo naše društvo. Ne znam da li knjigu da svrstam u pokušaj mentalne odbrane ili u vrstu priloga borbi protiv selektivnog pamćenja. Selektivno pamćenje u stvari je zaborav. Veoma dugo taj proces ovde je u toku. Na tome su insistirale ne samo Miloševićeve političke strukture nego i one prethodne. Mislim da se u toj vrsti zaborava začinju svi problemi sa kojima smo suočeni, a njegova izvedenica je - naknadna pamet. Baš zato što nisam želeo da budem naknadno pametan, nisam se potrudio da pre objavljivanja drugog izdanja išta menjam ili dopisujem. Da li desetogodišnji period sankcija, izolacije i ratova može biti inspirativan, kao što je bio za neka, i za naše društvo?
- Prvi svetski rat bio je evropski fenomen koji je i u književnost i u likovnu umetnost uveo radikalne posledice. Ovde je reč o malom, lokalnom, prljavom ratu u regionu koji je mogao da bude vrlo značajan, ali smo ga pretvorili u zapećak Evrope. Devedesete su donele klimu ksenofobije, a globalizacija oličena u 'novom svetskom poretku', pojmu koji uglavnom služi kao propagandna floskula. Ljudi koji su u 19. i 20. veku stvorili srpsku kulturu i državu vrlo dobro su znali da se orijentišu u odnosu na dominantna strujanja evropske istorije. Ali, svi koji su približavali ovaj narod evropskoj matici, od Dositeja pa do danas, prolazili su kroz slične muke, slična osporavanja i to je fascinantno, a pred istorijskim smo zadatkom, kao društvo, da se postavimo u odnosu na novu matricu sveta. Baza naše nacionalne kulture i naše nacije u budućnosti sve više će biti jezik! Utoliko je smešno i tragično da ljudi koji sebe smatraju 'zaštitnicima nacije' vrlo često slabo znaju srpski jezik. Srećemo ljude koji su spremni da 'poginu' za ćirilicu, a pri tom su podjednako nepismeni na oba ustavna pisma. Situaciju iz Srbije devedesetih često ste upoređivali sa onom iz Domanovićevog 'Mrtvog mora', govoreći o umanjenim intelektualnim sposobnostima elite. Da li je uloga 'nacionalnih šarlatana koji se predstavljaju kao šamani' dominantna i posle demokratskih promena?
- Činjenica jeste da se osnovna paradigma promenila. To nipošto ne znači da Radoje Domanović i dalje nije jedan od najaktuelnijih srpskih pisaca. Žao mi je što vlasti nisu detaljnije i upornije progovorile o zatečenom stanju, o tome gde smo se kao narod i država zatekli petog oktobra. U ovoj 'dvoglavoj' vlasti postoje mnogi razlozi koji stranački nevezane ljude obavezuju da što razornije kritikuju sistem, pogotovu jednu od te dve 'glave', ali period razaranja bio je isuviše dug i takva kritika mogla bi da uspori željene reforme. Više pažnje i vremena trebalo bi posvetiti kulturi. Kulturna rekonstrukcija veoma je bitna jer bi se iz mentalne lakše mogle izvesti i sve ostale rekonstrukcije. Potrebno je napraviti autentičan bilans proteklog vremena jer je ova sredina sklona 'naknadnim domišljanjima' kojima se boji i falsifikuje ono što se dogodilo. I danas na sceni imamo kameleonsku generaciju intelektualaca, pa se paradigmatičnim smatra neko ko je prvo podržavao Tita, pa onda Miloševića, a sada je za demokratske promene. Takvi ne mogu da definišu nacionalni interes u periodu globalizacije koji predstoji.
Na koji način bismo mogli da započnemo mentalnu rekonstrukciju koju označavate kao priroritet?
- Svakako ne onako kako je to uradio Bora Ćosić pre neki dan na televiziji. Tada sam čuo 'kako se tokom devedesetih u ovoj zemlji na planu kulture nije dogodilo apsolutno ništa'. Nije to po prvi put da se iznosi takav stav. Ali me zbunjuje nanovo kako ljudi koji nisu bili u zemlji mogu to da znaju. I tako sam nekako formulisao svoju doktrinu o 'braći Ćosić'. Imamo dve osobe koje se sticajem okolnosti prezivaju isto, sa dva apsolutno različita predznaka, ali u apsolutnom iznosu, minus i plus dođu na isto. Došlo je do paradoksa - tokom devedesetih umrle su dve reči: 'patriota' i 'apatrid'! U rečniku srpskog jezika koji bi sada bio pisan reč 'patriota' bi mogla opisno da se prevede kao 'švercer šlepera cigareta', a 'apatrid' je neko 'ko odlazi negde da zaštiti svoju privatnu imovinu'. U načelu nijedno ni drugo nije sporno, ali cela ta stvar postaje nezgodna onog trenutka kada jedan ili drugi istaknu zahtev da im se podigne spomenik. Često ste isticali i problem gerontokratskog ustrojstva našeg društva. Da li na tom planu vidite neke promene?
- Generacije koje su 'iznele revoluciju' napravile su priličnu štetu. U tom sistemu nije bilo mesta za druge, sistematski su zatirali ljude koji bi na bilo koji način mogli da ugroze njihov lik i delo. Generacije stasavale tokom devedesetih, opet, imale su objektivan hendikep: nemogućnost sameravanja sa spoljnim svetom. Bojim se da je najveći problem u tome ujedno i tragedija, jer oni koji će nužno morati da preuzmu odgovorne funkcije tek moraju da nadoknade rupe u znanju. Od onih ostalih svako će radije da ode u privatni biznis ili u neku od brojnih nevladinih organizacija nego u diplomatiju, recimo. Zato mislim da je formiranje elite prioritetni zadatak ove zemlje. Da li se neka od loših osobina iz prethodnih prenela i na današnju vlast?
- Fascinantna je praksa prisustva ogoljene laži tokom devedesetih, a to se prenelo i na novu vlast. Cela igra se u najnovijem periodu svodi na to hoće li biti sankcija ili neće? Ponovo imamo situaciju da odgovorna lica vrlo ozbiljan, potencijalni problem cele države, ma kako je zvali, svode na lični, međupartijski obračun. Pogrešno je to što je, faktički, predizborna kampanja ovde počela već šestog oktobra. To me je najviše pogodilo. Izbori, medutim, nisu prioritet, već oblikovanje zajednice kompatibilne Evropi.
Milorad Pavlović
