Izvor: Politika, 13.Maj.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad istina nije cilj krivičnog postupka
„Eci-peci-pec” ili kako neke sudije razdvajaju „žito od kukolja” u krivičnom postupku
Novi zakonik o krivičnom postupku drastično odstupa od naše višedecenijske tradicije da je istina cilj krivičnog postupka. Od suda se oduvek očekivalo da utvrdi istinu. Naravno, to nekada nije bilo moguće. Istina nikada nije bila nekakva „sveta krava”, već se smatralo da sud mora učiniti sve što je realno moguće da istinu dosegne. Kako sud ne raspolaže „kristalnom kuglom”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onda kada bi istina ostala nedostižna, sud je morao da postupi po načelu „u sumnji u korist okrivljenog”, te da donese oslobađajuću presudu.
Čini se da je ipak „ponavljanje majka znanja”, o čemu govori i nedavni primer rezonovanja jednog sudije Apelacionog suda u Beogradu i člana radne grupe koja je izradila tekst Nacrta novog zakonika o krivičnom postupku Srbije. Na skupu koji je pre nekoliko nedelja održan na Pravnom fakultetu u Beogradu, ovaj sudija je izjavio da istina u stvari, faktički i ne postoji, jer sve je to „samo verovatnoća”, a on lično smatra da je nešto dokazano kada u prilog tome govori „stepen verovatnoće između 95 odsto i 97 odsto.” I neka sada kaže neko da pravnici nisu dobri matematičari… Čuli smo tada još zanimljivosti, poput izvesne „ankete” naših sudija „specijalaca”, koji su navodno izjavili da im je „dovoljna verovatnoća od oko 80 odsto, pa da određenu činjenicu smatraju nesporno utvrđenom”.
Istina možda više i nije „moderna”, ali je autor ovog teksta, koji je ipak samo profesor krivičnog procesnog prava, a ne „delilac pravde”, oduvek „staromodno” smatrao da sudija čoveka može osuditi samo ako je 100 odsto uveren u njegovu krivicu. Verujem da tako misli i većina srpskih sudija. Oduvek se kao sjajna metafora i skoro pravnički „zavet” isticalo da je „bolje da i sto krivaca bude na slobodi, nego jedan nevin čovek u zatvoru”. Da li je došlo vreme da se sada razmišlja drugačije. Ne verujem u to.
Često se govori da je naš krivični postupak „amerikanizovan”. Nije to baš tako, jer, na primer, neka dokazna pravila u SAD daju daleko više značaja istini u krivičnom postupku nego što je to sada slučaj u Srbiji, shodno novom zakoniku, koji se za sada primenjuje samo u „par zgrada u Beogradu”, to jest u postupcima za organizovani kriminal i ratne zločine, ali bliži se i oktobar… Prema odredbi 1.02 Saveznih pravila o dokazivanju u SAD,: „Ova pravila bi trebalo primenjivati tako da se svakim postupkom upravlja pravično, da se otklone neopravdani troškovi i odugovlačenje, kao i da se doprinese razvoju dokaznog prava, da bi se na kraju saznala istina i pravično odlučilo”. Mnogo bolje nego u Srbiji, zar ne?
Prema odredbi člana 32 stav 1 Ustava Republike Srbije, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Dakle, ustavno je pravo okrivljenog protiv kojeg se vodi krivični postupak da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to uređeno u novom zakoniku o krivičnom postupku. Ovo nije sve. Protivustavna je i koncepcija istrage u novom zakoniku. Istraga je sada javno-tužilačka, te se pokreće naredbom, protiv koje žalba nije dozvoljena. Dakle, nema mogućnosti da sud odluči o opravdanosti krivičnog gonjenja, a već citiranom odredbom Ustava Srbije, svakom se garantuje da sud raspravi i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka. Ovo su potencijalno vrlo krupne neustavnosti načelnih koncepcijskih pravila novog zakonika.
Postoje u tom zakoniku i norme za koje se već sada, a na temelju ranijih odluka Ustavnog suda, bez ikakve dileme može reći da su protivustavne. Radi se o mogućnosti da se „listinzi” telefonskih razgovora mogu pribaviti bez sudske odluke. Već je sada formalno potvrđeno, prilikom ocene ustavnosti sličnih odredbi u zakonima o BIA i VBA, da je to protivustavno. Još je „sveže” negativno iskustvo koje se tiče pribavljanja takvih podataka (listinga), te lociranje telefonskih poziva od strane policije, a bez ikakve sudske kontrole u odnosu čak i na najviše državne funkcionere – predsednika Srbije i prvog potpredsednika Vlade Srbije i ministra odbrane. Kome je u interesu da takve zloćudne odredbe i dalje postoje u novom zakoniku ?
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednik Udruženja pravnika Srbije
Milan Škulić
objavljeno: 13.05.2013.
