Izvor: Politika, 10.Okt.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad Francuz ostane bez košulje
Da se deca, žene i muškarci penju uz žilet-žice, posrću pred psima tragačima, suzavcem i palicama, da ih vuku za rukav ili za jaknu, da idu bosi i goli, toga smo se nagledali. Ali da direktor ostane bez košulje, bez mašne i tašne i da tako goloruk krene u beg preko granice, iz njegovog ograđenog biznis sveta, to ruši ugled nacije, države, Evrope, univerzuma.
„Šokantno, skandalozno i nedopustivo” – tako su premijer, predsednik i ministri Francuske okarakterisali „agresiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rulje” koja je upala na sastanak Upravnog odbora „Er Fransa”, razjurila direktore, razderala dvojici menadžera košulje i sakoe. Ni telohranitelji nisu uspeli da ih zaštite, pa su njih dvojica, bežeći glavom bez obzira, goli do pojasa, preskočili žicu koja ograđuje sedišta kompanije i odjurili u bezbednije prostore.
Kad radnici postanu rulja: „Rulja”, reč koja se retko upotrebljava za pripadnike velikih evropskih nacija, gotovo je linčovala funkcionere „Er Fransa”, nezadovoljna zbog biznis-plana o „podšišavanju” kompanije. U okviru te nove, kraće frizure, planira se otpuštanje tri hiljade zaposlenih u nacionalnoj avio-kompaniji. Bez svog radnog mesta ostaće 300 pilota, 900 stjuardesa i 1.700 službenika.
Biznis ne vodi računa ni o zemaljskoj ni o nebeskoj pravdi. Bez službe će ostati najviše onih koji su dobrovoljno već premašili rigorozni plan štednje, odrekli se plaćenih godišnjih odmora, nadnica za prekovremeni rad i ostalih „socijalnih privilegija”, zbog kojih nacionalna avio-kompanija ne može da stane na noge i da posluje sa planiranim profitom.
Torzo i lik jednog od glavnih autora biznis-programa, menadžera za ljudske resurse Gzavijea Brosete, osvanuli su na naslovnim stranicama. O njemu se ovih dana priča kao o žrtvi linča – „Morao je da se penje uz žičanu ogradu kako bi se spasao od stotina nezadovoljnih radnika”.
Dva dana posle ovog događaja, opširnom istragom u kompaniji, identifikovani su osumnjičeni. „Biće privedeni pravdi i najstrože kažnjeni”, obećao je francuski premijer Manuel Vals.
Da je Marks živ, zar mu ova istinita priča iz bogatog kapitalizma ne bi poslužila kao savršen primer ugnjetavanja ljudskih resursa? Na trista kilometara od Pariza je luka Kale, u kojoj se nalazi Džungla, ali tu kapitalizam još nije stigao.
Tuberkuloza u Džungli: Prva studija o uslovima u izbegličkom logoru gde žive migranti iz Sudana, Avganistana, Sirije i Eritreje objavljena je pre dva-tri dana. „Šatorsko naselje napadaju pacovi, voda je zagađena fekalijama, ešerihija koli je pronađena u tekućoj vodi, mnogi stanovnici Džungle boluju od tuberkuloze, širi se šuga, gotovo sve tri hiljade naseljenika pate od posttraumatskih poremećaja izazvanih ratom i progonima u njihovim zemljama...”, piše londonski „Gardijan”.
Studiju su uradili istraživači sa Univerziteta u Birmingemu, koji su od aprila do juna skupljali podatke sa terena u Džungli. Oni su takođe utvrdili da tu živi sve veći broj žena i dece, i ocenili da su uslovi pakleni, da su izbeglice gladne i bolesne, da se u Kaleu ne primenjuje nijedan od međunarodno dogovorenih standarda o pomoći i zaštiti izbeglica i da je to „udar na reputaciju evropskih zemalja”.
Zvanični London, međutim, smatra da bi ulazak „mladih, jakih i imućnih muškaraca” iz Džungle u Kaleu u Britaniju poremetio koheziju njihovog društva. Sa najvišeg mesta vladajuće Konzervativne stranke poručeno je da Britanija neće dozvoliti da ti „najjači” uđu u zemlju, i da to ne bi bilo pravedno prema nejači koja gola, bosa i gladna luta po izbegličkim kampovima na Bliskom istoku.
Najavljuje se i združena podrška tajnom planu o vraćanju 400.000 odbijenih azilanata u njihove zemlje, makar to bila i Sirija. Licitira se sa visokim procentima mladog muškog migrantskog stanovništva u Džungli. Od Marin le Pen, liderke krajnje francuske desnice, preko bivšeg ministra za zapošljavanje Gzavijea Bertrana, do najviših funkcionera Velike Britanije, svi su složni da u Džungli živi 95, 96, ili 99 odsto mladih muških ekonomskih migranata. To su „lovci na posao sa mobilnim telefonima”, a ne porodice koje u očajanju beže od rata i progona, kaže Bertran.
Vratimo se pariskom biznisu. U decembru tamo treba da se održi konferencija UN o klimatskim promenama. Svet mora da se dogovori kako da smanji emisiju otrovnih i štetnih gasova, i kako da do 2030. ne poveća temperaturu zemlje za više od dva stepena Celzijusa. Predviđa se dolazak mnogih lidera. A sve to košta. Zato su neki od glavnih sponzora konferencije najveći zagađivači prirodne sredine. Među njima je i „Er Frans”. Nevladine organizacije sa cele planete najavljuju dolazak u Pariz, mirne demonstracije, blokade i barikade. Moglo bi se desiti da još neki visoki menadžer ili političar ostane bez košulje. Eto nama nadrealne priče za naslovnu stranu.
