Izvor: Politika, 15.Jun.2010, 00:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KRIZA „PREDSTAVNIČKE DEMOKRATIJE” U (SRBIJANSKOM) KAPITALIZMU
Kriza u Srbiji nije onoliko duboka kao u Crnoj Gori ili u BiH, ali je još dublja nego u Italiji i Grčkoj, a da ne pominjemo Nemačku, Francusku ili Veliku Britaniju
Predstavništvo građana neke zemlje u „predstavničkoj demokratiji” treba da obavlja nekolike funkcije.
Na prvom mestu, to je zakonodavna, gde se podrazumeva da će „narodni predstavnici” organizovani u političke stranke i poslani od građana zastupati njihove interese. Pretpostavlja se u normativnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političkoj nauci ne samo da će najbolje argumentovani predlozi dobijati većinu već i da će skupština biti mesto stvarnog odlučivanja.
Naravno, norme su jedno a praksa nešto sasvim drugo, i ne samo u Srbiji. Vlada je ta koja ima legitimnu zakonodavnu inicijativu, i ona podnosi predloge zakona, a skupštinska većina je tu da ih što veštije opravda i usvoji.
No, ni vlada nije jedini činilac, već najčešće, npr. u Nemačkoj, upošljava različite advokatske kancelarije i konsalting agencije da urade posao za nju. Ako se to ima u vidu, onda je jasno da „narodni poslanici” zapravo služe pravdanju i donošenju zakonskih predloga koje su oblikovali neizabrani činioci, tj. advokatske kancelarije, konsalting agencije i druga od javnosti skrivena tela koja mogu biti pod manjim ili većim uticajem krupnog kapitala, baš kao i sama vlada.
Drugo, skupština treba da kontroliše izvršnu vlast, tj. vladu, upravo zbog toga što su narodne poslanike građani poslali da ne daju izvršnoj vlasti da vlada ne obazirući se na interese građanstva.
No, pošto je vidljivo da neizabrani činioci presudno utiču na izgled zakona, poslanici, uprkos institucije poslaničkih pitanja i ne tako davno usvojene institucije interpelacije, ne mogu kontrolisati vladu, jer nemaju nadzor nad neizabranim činiocima koji je u stvari nadziru.
Umesto toga, vlada kontroliše poslanike većine. Svuda je to tako u manjoj ili većoj meri, a Srbija je najdrastičniji slučaj, jer tu nečuvena institucija „blanko ostavke” (treba se podsetiti, uveo ju je Šešelj, najveći zagađivač političke kulture u Srbiji) omogućava žalosno narušavanje dostojanstva ne samo ličnosti, već i same institucije poslanika. Stranački vrhovi pomoću nje drže u pokornosti poslanike. U drugim zemljama, pak, vlada i stranke na elegantniji i perfidniji način obezbeđuju slične posledice.
Treće, opozicija u parlamentu ima priliku da kritikuje vladine i oblikuje alternativne predloge. Problem je, međutim, što poslanici neretko nisu dovoljno stručni, jer strankama nisu, usled dejstva prethodno navedenih činilaca, potrebni u skupštinskim klupama najsposobniji profesionalni političari ili stručnjaci dokazani u svojim profesijama, već tek najposlušniji stranački vojnici. Otuda stranke u Srbiji katkad ističu kako su npr. ekonomski program radili ovi ili oni ekonomisti koji u strankama najčešće nisu, ali zato u blizini krupnih kapitalista svakako jesu.
Četvrto, funkcija skupštine jeste i vaspitno-obrazovna. U praksi britanskog parlamentarizma je uočeno da se upravo u parlamentu obrazuju i kale budući partijski vođi.
Oni se uče kako oratorstvu i veštoj argumentaciji stavova, tako i radu u skupštinskim odborima i parlamentarnoj tehnici koja se da usvojiti isključivo iskustvom.
Osim toga, šira javnost se prosvećuje, politički socijalizuje, praćenjem intelektualno izazovnih rasprava i duhovitih doskočica poslanika. Nažalost, ako je tako u britanskoj političkoj kulturi, nije u našoj.
Ovde se pojedini poslanici neretko najužasnije međusobno kleveću i vređaju, vodom polivaju, pa čak i cipelama gađaju, a gomila, na koju su građani svedeni, voajerski se naslađuje primitivizmom (ne)slavnih ličnosti. Rečju, prenos sednica skupštine prethodio je ,,Velikom bratu” i ,,Farmi”.
Elem, „predstavnička demokratija” svuda u svetu nalazi se u krizi, a ova je najdublja tamo gde je tradicija takvog sistema vlasti najplića, te na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema.
Utoliko, kriza u Srbiji nije onoliko duboka kao u Crnoj Gori ili u BiH, ali je još dublja nego u Italiji i Grčkoj (u kojima je dubina zastrašujuća), a da ne pominjemo Nemačku, Francusku ili Veliku Britaniju, u kojima je zabrinjavajuća.
Naposletku, ako su kapitalizam i demokratija nesaglasni onako kako su nesaglasni interesi veoma bogate manjine, s jedne strane, i onih koji se smatraju nedovoljno bogatom ili siromašnom većinom, s druge, onda je i kriza tzv. predstavničke demokratije neizbežna.
Tako ni peta funkcija skupštine, razrešavanje društvenih sukoba mirnim putem, ne može biti u potpunosti ostvarena, jer na periferiji kapitalističkog sistema „predstavnička demokratija” teško može postojati, na poluperiferiji može nedostatno i uz velike muke, dok u centru ciklične krize kapitalizma izazivaju rast nepoverenja u nju.
Jovo Bakić
objavljeno: 15/06/2010
.jpg)
