Izvor: Politika, 26.Feb.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD JE REČ JAČA OD BATINA
Roditelji i deca - što više puta nešto zahtevate, ali ništa ne preduzimate da to sprovedete u delo, vaša reč u budućnosti manje vredi
Nastavljam sa razradom teze o tome da batine nisu sastavni deo vaspitanja dece. Ovoga puta problemu pristupam iz drugog ugla: ne želim da tvrdim kako su batine neefikasne u podizanju dece. Naprotiv, ako vaspitanje razumemo kao niz nagrada i kazni kojim utičete na dečje ponašanje, prilikom čega se kazna dominantno izražava kroz batine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << one mogu biti veoma efikasne. Ipak, tvrdim da se isto ono što se postiže batinama može postići i bez njih. Neophodno je, međutim, da mehanizam nagrada-kazna koji nije utemeljen u nasilju bude utemeljen u sledeće tri tačke: (1) saradnja roditelja; (2) spremnost na kaznu; (3) istrajnost u kažnjavanju.
Zamislite tipičnu situaciju: petogodišnjak, čiji se roditelji drže pravila ,,Jedan sladoled dnevno”, u prodavnici traži od roditelja da mu kupe sladoled, iako je jutros već pojeo jedan. Nakon što roditelji odbiju da mu ga kupe, dete u znak protesta počinje da urla i valja se po podu. Roditelji pokušavaju da ga smire, ne želeći da popuste (toliko su puta ranije popustili). Dete takođe ne popušta i nastavlja da pravi scenu (toliko puta ranije je upalilo). Konačno, ocu je prekipelo – raspaljuje sinu dva šamara, i tako smiruje situaciju.
Da li ovakvo efikasno rešenje opravdava upotrebu sile u vaspitanju? U ovom slučaju da, jer dete koje je spremno na pravljenje scena u prodavnici verovatno ima razloga da veruje kako se pravljenje scena isplati. To uverenje, međutim, moglo je da proistekne jedino iz činjenice da su roditelji u prethodno mnogo puta popustili pred njegovim zahtevima.
Zamislite sada isto to dete sa, recimo, dve ili dve i po godine. Ono prvi put protestuje što ne može da dobije još jedan sladoled. Umesto da mu popuste (zašto da ne, to je ipak njihovo dete), roditelji su od početka odlučni da mu ne dozvole više od jednog sladoleda dnevno. Ako dete nastavlja sa protestom roditelji mogu da primene nefizičku kaznu: ,,Ako ne prekineš da praviš scene, nećeš dobiti sladoled ni sutra”.
Ovakav pristup podrazumeva da nije nužno tući decu, ali je nužno zapretiti kaznom ili ih kazniti da bi promenili ponašanje. Da bi razumelo značenje ovakve pretnje (kazne), detetu nisu potrebne batine. Negde kada navrše dve godine deca postaju apsolutno sposobna da samostalno naprave racionalne izbore i prilagode se pravilima koje uspostavljaju roditelji (pod pretpostavkom, razume se, da roditelji imaju koherentnu politiku uspostavljanja pravila). Roditelji koji od početka složno i istrajno primenjuju politiku kažnjavanja s ciljem da utiču na ponašanje retko dolaze u situaciju da im dete kasnije pravi scene zato što ne može nešto da dobije.
Primer nam ukazuje na (najmanje) tri problema koji često navode roditelje da stvari rešavaju batinama:
1. Nesaradnja. Roditelji često ne uviđaju značaj saradnje. Kada je jedan od roditelja previše ,,liberalan” i sve dopušta detetu, drugi mora da bude radikalniji i batinama rešava stvari. Jedinstvena politika i uzajamna podrška roditelja u kažnjavanju u velikom broju slučajeva omogućile bi zaobilaženje fizičke kazne.
2. Spremnost na kaznu. Postoje roditelji koji nisu spremni na bilo kakvu kaznu, pravdajući to velikom ljubavlju prema detetu. Što više roditelji propuštaju da kazne decu kada je problem bezazlen, to moraju da ih radikalnije kažnjavaju (često batinama) kada problem postane ozbiljan, jer tada batine zaista mogu da se pokažu kao jedino rešenje. Urlajuće dete u prodavnici stvara kod roditelja ubeđenje da sada samo batine mogu da reše stvar upravo zato što su roditelji toliko puta u prošlosti bili popustljivi. Logika roditelja je otprilike ova: ,,Toliko puta smo ti dozvolili dva ili tri sladoleda dnevno. Šta sad hoćeš? Zar ne možeš jednom ti da popustiš?” Razume se, logika je sasvim pogrešna, jer petogodišnjak ne može da razmišlja na takav način.
3. Neistrajnost. Zamislite sledeću scenu: dete u zanosu igre iz sveg glasa viče i udara igračkom po stolu. Roditelj, koji sedi pored i čita novine, kaže mu da prestane. Dete nastavlja. Nastavlja i roditelj – upozorava ga, ali ništa ne preduzima. Na kraju dete prestaje da se dere, baca igračku i počinje novu igru, ali sa saznanjem da roditeljeva reč ne vredi mnogo. Iako je pet puta zahtevao da prestane da se dere i lupa igračkom o sto roditelj je ostavio detetu na volju da okonča neprijatnu aktivnost. To je stvorilo inflaciju zahteva: što više puta nešto zahtevate, ali ništa ne preduzmete da to sprovedete u delo, vaša reč u budućnosti manje vredi. Roditelji koji pribegavaju batinama su najčešće roditelji na čije se verbalne zahteve deca ne obaziru. Batine je malo teže ignorisati.
Mislim da ova skica pokazuje da je decu moguće uspešno vaspitavati i bez batina. Razume se, nisu svi roditelji sposobni za ovakvu politiku vaspitanja. Otuda je primena batina u vaspitanju česta pojava. Ipak, nadam se da su moja dva teksta (prvi je objavljen 29. januara) doprinela stvaranju uverenja da, bez obzira na sveprisutnost primene sile, ne postoji jak argument da se batine u vaspitanju proglase normom.
docent na Fakultetu političkih nauka
Dušan Pavlović
[objavljeno: 26/02/2010]
