Izvor: Blic, 06.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jutro menja sve
Jutro menja sve
Za mene je u filmu 'Sutra ujutro' najbitnija ta večita potreba za ljubavlju, strašću, lepotom, i iracionalnošću - rekao je reditelj Oleg Novković za 'Blic' nakon konferencije za novinare upriličene povodom završetka snimanja filma koji je Novković radio po scenariju Milene Marković i u produkciji 'Ziliona'.
Priča prati glavnog junaka (Uliks Fehmiju) koji se posle 12 godina vraća u rodni grad gde sreće staru ljubav, prijatelje, roditelje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kroz ljubavnu dramu, duboku strast, posesivnost, sukob iracionalnog i racionalnog film govori o ponovnom pronalaženju sebe samog. Otuda i naziv 'Sutra ujutro', koje donosi, po rediteljevim rečima, sagledavanje situacije na nov način i poimanje sebe u drugačijem svetlu.
Oleg Novković je reditelj koga publika pamti po igranim filmovima 'Kaži zašto me ostavi' i 'Normalni ljudi', a kritika ga je, povodom ovog drugog, 'etiketirala' i kao jugoslovenskog Fazbindera. O tome zašto se nakon uobičajenog procesa pravljenja igranih filmova privoleo načinu rada u duhu manifesta 'Dogma 95', koji je blizak pravljenju dokumentaraca, reditelj u nastavku razgovora za 'Blic' kaže:
'Manifest ‘Dogma 95’ je nešto što se pojavilo pre desetak godina među filmskim stvaraocima u skandinavskim zemljama. Suština stvari je u potrazi za istinom gde reditelj podređuje sebe i svoju vokaciju toj vrhovnoj težnji. E sad, oni su postavili neka pravila koja su u tom trenutku na tom mestu bila od suštinskog i velikog značaja. A ja sam se odlučio da pravim film u duhu manifesta ‘Dogma 95’, što znači da se određenih krutih pravila nisam u potpunosti pridržavao, pre svega iz praktično-tehnoloških razloga. Ali bitno je da sam u načinu rada pratio osnovnu rediteljsku ideju koju su te kolege koncipirale.'
A šta je u tom okviru vaša osnovna rediteljska ideja?
- Upravo ta potraga za istinom koja je mom fokusu najviše odgovarala naročito za ovu priču, i za stanje duha i nekog shvatanja stvarnosti oko mene. Kad već pominjete stanje duha, film se, između ostalog, bavi generacijom koja poznaje mnogo onih koji su otišli, nastradali, potonuli. Kakav je vaš odnos prema tome?
- Za mene je to stanje na koje sam navikao i koje sam prihvatio kao takvo. Više ne maštam o tome šta bi bilo da toga nije bilo. To je fon u kome se ovaj film odvija i ja se time bavim kao miljeom u kome se stvari dešavaju, a dešava se ljubav, drama prijateljstva i potreba da se donesu neke važne životne odluke. Kako je emocija pozicionirana u vašem filmu?
- Za mene je velika inspiracija univerzalnost čitave stvari. Emocije kao što su ljubav, ljubomora, mržnja ili pohlepa su večite i nepromenljive. Vremena prolaze, tehnologije napreduju, ratovi i ideali se smenjuju, ali osnovne emocije, sukobi i želja za dobrim, ostaju zauvek. I kako ste vi konkretno postavili ljubav u filmu?
- Šta je ljubav? Ne verujem da iko ume da odgovori na to pitanje. Čovek može izraziti samo svoj stav, doživljaj. Za mene je ona pokretačka snaga koja ruši sve barijere, planove i koja čoveka tera da donese teške odluke. I moji likovi prolaze kroz takve priče. Jesu li vaši junaci donosili odluke razapeti između emocija i ograničenja koja im nalaže okruženje?
- Bavio sam se individualnom pričom tog mog glavnog junaka koji je odlučio da sledi svoju emotivnu vertikalu i ide beskompromisno, ma koliko ga to koštalo. I to je, ako hoćete, jedan od modela ponašanja koji sam filmom ponudio. Tanja Nježić
