Izvor: Politika, 25.Avg.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Juriš na omorike
U civilizovanom svetu uzbunjivače čuvaju kao posebno ugroženu vrstu
Ljudi su, po prirodi, konformisti. Smatra se da će od 50 svedoka neke podvale ili nepravde na radnom mestu samo jedan dići svoj glas. Međutim, najverovatniji epilog je da će i taj retki pojedinac poslušati nalog svog pretpostavljenog da ćuti i gleda svoja posla. Zato se uzbunjivači („duvači u pištaljku“) u civilizovanom svetu čuvaju i neguju kao posebno ugrožena vrsta.
Dragocena iskustva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o tome na tribini portala „Pištaljka” izneo je nedavno Stiven Kon, izvršni direktor vašingtonskog Nacionalnog centra za uzbunjivače, prikazom tri mehanizma zaštite uzbunjivača u svojoj zemlji. Prvi čini puna pravna i svaka druga sigurnost ukazivača na nepravdu. Drugi mehanizam, koji je u mnogim zemljama zapostavljen, predstavljaju drastične kazne nadređenima ako zažele da se osvete uzbunjivaču. One u toj meri pogađaju i počinioca i radnu organizaciju da je nerazumno njihovo prenebregavanje. Na kraju dolazi naknada uzbunjivaču koja se meri dolarskim čekom na osmocifreni iznos. Tolika velikodušnost opravdava se ugroženom karijerom „bukača” jer ih poslodavci ne vole, pa je ometeno njihovo napredovanje u službi, bilo da su u istoj ili novoj radnoj sredini. Treba im, dakle, obezbediti kompenzaciju za ceo život.
Sumnje nekih naših stručnjaka izaziva ova treća mera jer se, navodno, svodi na potkazivanje za pare, pa se, po toj logici, kosi sa moralnim normama. Na stranu što iskustvo tokom poslednje dve decenije pokazuje da nam te norme nisu baš uzorne, ali osnovni problem je drugde. Preuranjeno je razmišljati o trećem nivou zaštite, kao metaforičnom krovu, jer su nam temelji podriveni, a zidova nema. Naime, prošlogodišnje nezgrapno sročene izmene zakona, bilo da je u pitanju loša namera ili nestručnost, učinile su da su i Agencija za borbu protiv korupcije i drugi organi nemoćni da zaštite uzbunjivače. Sezona lova na njih i dalje je, dakle, u punom jeku.
Radnik „Puteva Srbije” je redak izuzetak koji je, posle višegodišnje golgote kroz koju je prošao, ipak dobio neku, makar moralnu satisfakciju. Za takav ishod ne može da zahvali čvrstini institucija, već sticaju za njega srećnih okolnosti na našem teško prozirnom političkom nebu.
Za to je još više tipična sudbina dr Borka Josifovskog, bivšeg direktora beogradske Hitne pomoći, koji je 2006. godine momentalno smenjen kada je ukazao na vezu nekih svojih lekara i privatnih pogrebnika. Nije mu pomoglo ni to što je inspekcijski potvrđeno da je za desetine umirućih bolesnika izostala neophodna pomoć, a da su zbunjenoj rodbini, samo neki trenutak nakon što su shvatili šta se dešava, na vrata kucali pogrebnici, nudeći svoje usluge s nušićevski pritvornim „žalimo slučaj”. Josifovski je uklonjen „zbog uznemiravanja javnosti”. Kada je saslušao tu tužnu priču, Stiven Kon, gost iz SAD, prokomentarisao je da mu ona liči na masovno ubistvo.
Ljudski je još potresnije iskustvo docentkinje dr Bojane Bokorov, sa Instituta za onkologiju Vojvodine, koja je ukazala na skandaloznu trgovinu listama čekanja u svojoj ustanovi. Ta praksa je pojedincima donela honorare od više stotina hiljada evra, ali je za mnoge pacijente predstavljala uskraćivanje prava na život. Pola Vinkea, predsednika Evropske mreže za borbu protiv prevare i korupcije, prilikom njegove nedavne posete Beogradu posebno je iznenadila nemoć države da poštedi doktorku Bokorov višegodišnjeg ponižavanja i šikaniranja na radnom mestu. Istini za volju, ombudsman je, za razliku od svih ostalih koji su se proglasili nenadležnim, pokušao da joj pomogne, ali je njen direktor odbio da sprovede ombudsmanov nalog.
Sve dok se na čelo zdravstvenih i svih drugih ustanova budu imenovali partijski kadrovi, umesto uzbunjivača će, poput Pančićevih omorika, biti zaštićeni njihovi tlačitelji, prpošno se nadvijajući nad našim pognutim glavama.
*Profesor univerziteta
Zoran Radovanović
objavljeno: 25.08.2011.
