Izvor: Blic, 09.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Junaci našeg dobra
Junaci našeg dobra
Protekla 2003. godina za reditelja Nikitu Milivojevića bila je zbilja uspešna i obeležena putovanjima. Pomenimo samo veliki uspeh sa Bulgakovljevim 'Bekstvom' na festivalu Evropske Unije održanom u Lionu, radio je u Ljubljani, učestvovao je na 'Ohridskom letu' i na festivalu u Sarajevu, režirao u Beogradu i Solunu, gde je sredinom decembra bila premijera Čehovljevog 'Platonova'.
Komentarišući prošlu godinu Milivojević za 'Blic' kaže: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
'Ovo je bila uzbudljiva pozorišna sezona za mene; stalno nove sredine, novi susreti. I izbori komada su mi bili zanimljivi: 'Galeb', 'Antigona', zatim Pinter u 'Zvezdari' i na kraju 'Platonov', koji je nešto kao najslobodniji Čehov, ako mogu tako da kažem. Odatle je zaista sve izašlo, i 'Galeb', 'Tri sestre', 'Ujka Vanja'. Ana Petrovna u Platonovu je nešto kao Ranjevska u 'Višnjiku' – sve to, pa plus i nešto drugo. Za svakog reditelja bilo koji Čehov je nešto dragoceno, tako da se meni ovom poslednjom režijom ostvario još jedan pozorišni san, za korak sam bliži ideji da postavim sve drame Čehova. Koja je to Čehovljeva ideja koja vas toliko fascinira?
- Meni je čitav taj ciklus Čehova vezan za ideju o čoveku koji je izgubio veru, veru u nešto. To su i Trepljev, Ivanov, Platonov, mislim da su upravo po tome oni savremeni junaci, 'junaci našeg doba'. Posle premijere na Ohridskom letu 'Antigona' je učestvovala na Međunarodnom pozorišnom festivalu u Sarajevu, nekada čuvenom MES-u. Kakav je utisak to ostavilo na vas?
- Negde na početku rata u našoj zemlji radio sam Eshila - 'Sedmorica protiv Tebe', u BDP-u. Još tada, 1992., mislio sam kako bi bilo sjajno odmah uraditi i 'Antigonu ', jer upravo to je bila naša priča, tačnije naša tragedija – ali iz raznih razloga to nije bilo moguće. Tako da je sada ova 'Antigona' na neki način nastavak 'Sedmorice'. Ono što nisam mogao ni da sanjam jeste da će to biti prva predstava koja će se posle rata igrati na MES-u. Ako postoji grad gde bi to svakako trebalo igrati onda je to Sarajevo. I kao što je Antigona jedan od onih junaka zbog kojih verujete da sve nije baš potpuno besmislno i izgubljeno, da postoji neki viši smisao i poredak stvari u ovom ludom svetu, tako je i gostovanje u Sarajevu bio za mene neki viši znak.
Da li ste iznenađeni dešavanjima u Narodnom pozorištu, tačnije rešenjima o 'neraspoređenim' članovima?
- Meni to uopšte nije neko iznenađenje, već logičan rezultat nekih prethodnih poteza; i smešno i tužno. U stvari još jedna u nizu gluposti iz kojih se vidi da oni koji vode Narodno pozorište baš ništa ne razumeju, da su opasno zalutali. Na početku ove sezone predložio sam da možda nešto režiram, da ne bi pričali kako na sve strane režiram, a tamo primam platu i ništa ne radim, i dogovorili smo se da počnem u martu. A onda shvatite da su to neozbiljni ljudi koji dok sa vama pričaju u isto vreme iza leđa drže šipak, pišu nekakav otkaz. To ipak govori najviše o njima. Što se mene tiče mislim da je dobro da se upravo na ovaj način razilazimo. Verujem da će to negde ostati zabeleženo, kao hronika jednog vremena u kojem je u Narodnom pozorištu sve bilo moguće. A ceo taj sukob sa mnom, sve je to sitna, osvetoljubiva politika nekih malih, netalentovanih ljudi, koji su se iznenada dočepali vlasti, i misle da im je sada sve dozvoljeno, niko ne sme ništa da im kaže, jer su iza njih neke partije, politike. Pa čak ni u tome nisu iz uverenja, već iz interesa. Da nisu u politici nikada ne bi ni čuli za njih. Jeste li sigurni? Otkud takva uverenja?
- Pa nije to baš neka velika tajna. To svi tamo i znaju i vide. Samo što ljudi ne žele da pričaju, neće da izgube posao, ili imaju neke slične razloge. Ja sam kao poznat pa sam u prvom planu, mogu glasno da kažem razne stvari, a i nemam problem sa celom tom situacijom. I do sada sam bio reditelj pa ću i nadalje to da budem – to je uvek i svugde moj posao. Mnogo je interesantnije šta će da rade drugovi rukovodioci koji danas dele ta rešenja - kada sutra više ne budu ono što su sada? Ako tako lako otpuštaju neke ljude, valjda su procenili da sve mogu sami; da glume, prave repertoar, podele, dovode koga hoće, otpuštaju, počeli su sami i da režiraju. Ko zna, možda i haos ima neku logiku. Sveža nezvanična informacija na tu temu je da su rešenja o otkazima povučena?
- Dajte molim vas, to je sve običan cirkus. Apsurd. Lično volim apsurd, zabavlja me, ali ovaj stvarno baca u očaj. Sada su preko noći povukli sva ta rešenja zato sto su mnogi među otpuštenima uložili prigovore i angažovali advokate, jer za način na koji je to urađeno ne postoji pravna osnova, a ako advokati zavire unutar onoga što se već dosta vremena dešava u Narodnom pozorištu, biće gužve. Kada bi, recimo, neko postavio pitanje zašto je do ovog trenutka primljeno 150 ljudi – bilo bi zanimljivo čuti odgovor. Koga u stvari primaju, a koga otpuštaju i po kom kriterijumu? Bolje, stvarno, da pričamo o nekim ozbiljnijim stvarima. Koje su to stvari za vas ozbiljne?
- Meni je ozbiljno da je moj mali sin upravo naučio da hoda. Ozbiljno je i ovo što nam se desilo na izborima. Neki planovi za sledeću sezonu takođe mi zvuče ozbiljno. Ima raznih ozbiljnih stvari. Koliko je tačna vest da ćete sledeće sezone režirati u Francuskoj?
- To sa Francuzima je još uvek samo na nivou pregovora. Ali, ipak je neki prvi korak učinjen. No, gotovo je sigurno da ću ponovo raditi u Atini, zatim u Sloveniji, a pre toga verovatno u 'Ateljeu 212'. Tatjana Nježić
