Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Jun.2016, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Julijana Mojsilović: Kameronov bumerang
Da je pogodio samo njega, ni po jada.
Spadam u one koji su živeli u Britaniji i koji je zaista vole, uz sve mane kojih sam svesna. Odvojene slavine za hladnu i toplu vodu; vožnja levom stranom: premijer koji gubi izbore nakon što je dobio rat; roletne koje su – govorile su reklame krajem 80-ih – zgodne za nevidljivo promatranje komšiluka; građani bez obaveze da imaju lične karte, bez obaveze da sa sobom nose bilo kakva dokumenta; zemlja u kojoj se kaže – bila je oluja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u Kanalu, kontinent je odsečen, u kojoj je Bobi omiljeni lik, čija je duhovitost bez premca u svetu, u kojoj se rode Šekspir, Čerčil, Bitlsi, Montipajtonovci… A, onda i Dejvid Kameron, a s njim verovatno nikad manje mudro ponašanje u zemlji koja i danas važi za najdiplomatskiju, iako su neke druge mnogo veće sile.
Ali, možda je Šarl de Gol bio donekle u pravu kad je dva puta stavio veto na ulazak Britanije u tadašnje evrointegracije, rekavši da imaju “duboko usađeno” neprijateljstvo prema evropskom modelu i da su više zainteresovani za veze sa SAD.
Možda im se zato dogodio premijer koji ucenjuje, pa malo ‘oće, pa malo neće. U izbornoj kampanji skuplja glasove za izlazak iz EU ako mu se ne ispune uslovi. EU ispuni sve glavne uslove, Kameron promeni ploču i agituje za ostanak. I umesto da otkaže referendum – nije mogao zbog “pobunjenika” u svojoj Konzervativnoj stranci koji su za izlazak – pomeri ga za što pre i – ne uspe. Ali uspešno zatrese zemlju, Evropu, pa i svet. Samo tri dana pošto je oko 1.200.000 Britanaca više glasalo za izlazak, već više od 3.000.000 potpisuje peticiju za novi referendum! A Kameron najavljuje ostavku (tek za tri meseca), a iako je još premijer ne može, kaže, da učestvuje u razgovorima o razdruživanju jer je bio protiv! EU požuruje Britaniju da pokrene postupak – samo ona može – a Kameron kaže da još neće! Ne pamtim političara nijedne ozbiljne i viševekovne demokratije koji se ovako ponašao. Podelio je stranku, podelio je opoziciju koja je većinom bila za ostanak, podelio je naciju, podelio Evropu, povukao nogu za druge egzite, praktično oterao Škotsku – videćemo šta će biti sa Severnom Irskom – da konačno izađe iz Ujedinjenog Kraljevstva, što nedavno nije uspela na referendumu, oslabio funtu, razbesneo EU koja ne želi da čeka izbor novog premijera za početak najmanje dvogodišnjih pregovora o razvodu. Usput je razljutio i Vašington.
Naravno, ima onih koji se raduju Kameronovim greškama sa efektom bumeranga, ima onih koji kažu – u mnogo čemu su bili prvi i u pravu, pa možda je to i sada slučaj. Sa druge strane, pominje se – ovako ili onako – mogućnost promene odluke, smatrajući je samo cenkanjem za još više popuštanja EU prema UK. Gotovo nezamislivo. A hoće li Britaniji i inima koji možda pođu tim putem biti bolje? Teško. Hoće li EU izvući pouke iz Bregzita i opstati uz neke ozbiljnije promene strukture i načina odlučivanja? Moguće.
