Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Jan.2017, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Julijana Mojsilović: Demokratski populizam
“Najbolji argument protiv demokratije je petominutni razgovor s prosečnim glasačem”, rekao je Vinston Čerčil.
Demokratija dolazi iz grčkog jezika i znači vladavinu naroda. Ali još je Aristotel govorio da je njena najveća mana što deli na većinu, ma koliko malu, i manjinu. Ni on ni Platon nisu većinsko mišljenje koje određuje demokratiju, smatrali neupitnom mudrošću.
Populizam takođe u korenu ima narod, latinski populus. Oba oblika vladavine u centru >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << politike imaju narod – odnosno njegovu većinu – umesto nekadašnjih elita. I onda nije čudo što je negde demokratija pobrkana s populizmom i što se danas sve prisutniji demokratski populizam možda najbolje vidi na primeru tri, prema mišljenju mnogih, najmoćnija vladara na svetu: Vladimira V. Putina, Redžepa Tajipa Erdogana i, najnovijeg u timu, Donalda Trampa.
I onda je pitanje – kako se dogodilo da ljudi sa odrednicama a-la diktator, sultan, rasista i sl. uopšte dođu u poziciju da, praktično, vladaju svetom u 21. veku, uz samo malo opreza kad je reč o Kini i donekle Iranu?
Kako se dogodilo da ta trojica šefova sasvim različitih zemalja po svemu gde bi se mogle porediti – osim po zaklinjanju u demokratiju – danas stoje kao tim na pobedničkom postolju svetske političke olimpijade?
Kad je Čerčil, pobednik u ratu, izgubio prve posleratne izbore u Britaniji, pričalo se da se narod uželeo mekše laburističke ruke. Sada izgleda obrnuto – narodi u ove tri važne zemlje kao da žele čvršće, radikalnije i silnije ruke.
Putin je Rusiju digao na noge – kažu njegove pristalice, a ne mogu da se ne slože njegovi protivnici. Erdogan, kao grobar, sahranjuje jednu po jednu zaostavštinu sekularizma Kemala Paše Ataturka, gotovo bez reakcije demokratskog sveta, a Tramp, bar u najavi i po izboru jastrebova i rasista za najbliže saradnike, istovremeno obećava sa će Amerika ponovo biti velika, a zagovaraizolacionizam u državi koja je nastala pobijanjem kolaca u zemlju i istrebljivanjem Indijanaca i u kojoj svetska sirotinja decenijama traži bolji život.
I tu dolazimo do ključnog pitanja – ko su ti koji za njih glasaju, koji bi čvrstu ruku u demokratskim rukavicama, populizam kao kontru establišmentu, unutrašnju diktaturu ili anti-sekularizam, izolacionizam, ali uz mogućnost nametanja svojih principa?
Osim politički osvešćenih istomišljenika, to su, biće, umorni, osiromašeni, uplašeni, iznevereni, izgubljeni, kojima već obećanje boljeg života, pa iako neostvarivo, daje nadu.
Rano je, ipak, tvrditi da demokratski populizam uveliko maršira svetom u 21. veku. Treba sačekati još bar tri izborna procesa ove godine u Evropi – u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji – kako bi ta tvrdnja bila proverena. Ali se već sada čini da će globalizam polako ustuknuti pred nacionalizmima, da svet polako klizi unazad, u vreme stvaranja država pod čvrstom rukom vođe, u demokratski populizam, šta god on značio. I zato je do onih koji utiču na politiku – pre svega do glasača – da razmisle znači li on džinovski korak unazad za čitavo čovečanstvo?
