Izvor: Blic, 26.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugoslovenka u kritičnom trenutku
Jugoslovenka u kritičnom trenutku
Poznata glumica Mirjana Joković, koja je već izvesno vreme izvan zemlje, gost je ovogodišnjih filmskih glumačkih susreta u Nišu. O razlozima svog trogodišnjeg odsustva za 'Blic' ona kaže:
'Zaista sam imala jake razloge da budem odsutna. Prosto, radila sam i imala puno posla. Ali, tek sam sada svesna koliko mi je moja sredina nedostajala i da više nikada ne smem da dozvolim toliko odsustvo. Radila sam na Harvardu, u Bostonu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Američkom repertoarskom pozorištu. Tamo sam, inače, već četiri godine. Najnovija uloga mi je bila Dezdemona u 'Otelu'. I sada sam u Njujorku radila najnoviju dramu koju je napisala Iv Ensler, poznata ovdašnjoj publici po knjizi 'Vaginini monolozi'. Naime, ona je napravila jedan moćan, u suštini politički potez, o ženskom pitanju. Iv je jedna od onih vrlo zdravih feministkinja i ozbiljan borac za žene.' O čemu govori ta predstava?
- O ozbiljnim stvarima. Znate li da je tek 1995. godine prvi put silovanje proglašeno ratnim zločinom! Na našu tragediju inicijacija za to bili su ratovi na ovim prostorima, mada se svakako događalo i ranije i drugima. Ona je otišla u kamp gde su bile žene svih nacionalnosti koje su preživele stravične traume i napisala je dramu o njima. Komad se zove 'Obavezne mete'. Fenomenalna predstava kojom su i Amerikanci bili vrlo zbunjeni jugoslovenskom pričom. Jer zaista je reč o ozbiljnoj temi koja podseća na činjenicu o statusu žena i o tome da ta pitanja treba staviti na dnevni red. Ima mnogo neznanja oko toga, i što je još gore, mnogo pogrešnih znanja. Šta je po vašem mišljenju to što je suštinsko u ženskom pitanju?
- Dosta toga. Recimo, koliko žena ima koje muževi biju svaki dan. Mnogo. Mi njih ne znamo jer one, uslovno rečeno, deluju normalno. Kriju se. Zatim pitanje plata! U celom svetu za isti posao žene su mnogo manje plaćene. Pa, kada su žene dobile glasačko pravo? To su neverovatne stvari o kojima mi gotovo i ne razmišljamo. Jer, to kao nisu bitne teme. Ali žene su se, izgleda, pomalo naljutile. Međutim, mislim da je opasno kada se ljute na pogrešan način. Predstava koju smo radili nije protiv muškaraca, daleko od toga, ona je za muškarce i za pokušaje da se nađu nekakva rešenja. Znate šta, mislim da nijedna majka ne bi poslala svog sina u rat, pa našla bi način da se dogovori, makar dubila na trepavicama.
Kakve su vaše procene da li će i kada to pitanje doći na dnevni red u našoj zemlji?
- Mislim da hoće, mora. Ne znam kada. To je jedno od pitanja koje iziskuje izvesnu žensku aktivnost, organizovanost i inventivnost. Znate, nije reč o tome da se žene ljute i odbacuju muškarce. To je, po mom uverenju, i neprirodno i pogrešno. Treba prosto naći drugi pristup. Muška filozofija je ono što vrti svet, tu nema sumnje, međutim, možda bi se i oni malo odmorili kada bi pustili žene da odrade neke poslove. I sva ta međusobna komunikacija da bude sa ljubavlju, ne sa ljutinom. Jer, najlepše i najvažnije na svetu je da žena bude i majka i žena. Lično mislim da one imaju veći kapacitet, pre svega u emotivnom pogledu. I moram reći srećna sam što sam igrala u toj predstavi. Ne samo zbog predstave, već i zbog toga što sam bila jedina Jugoslovenka u kritičnom trenutku, a to je čini mi se bilo veoma važno. Kako objašnjavate činjenicu da je to bilo važno?
- Pokušala sam da svojim postojanjem bar malo razbijem njihove pripremljene stavove. Recimo, Iv nije nikad bila u Beogradu, nije bila u Srbiji. Samo je bila u Bosni. A jeste li vi bili u Americi čuvenog 11. septembra?
- Jesam. I?
- Strašno! Znate šta, kada se zlo vidi jednom, a ja sam ga prvi put videla u Vukovaru, onda shvatite da je ono u osnovi uvek identično. Mislim da je najveći greh na svetu kada ti se desi zlo, poželeti to onom drugom. Bilo mi je stravično toga dana. Između ostalog što nikada nisam mogla da zamislim da će 220 spratova da padne za 45 sekundi. To je krupni plan zla! Znate, po mom osećanju, Njujork nije samo Amerika. Njujork je svet. I, atak na Njujork je atak na jednu slobodu u svetu. U tom gradu košta svaki korak jer je teško opstati zato što su svi ljudi željni te vrste slobode došli tu ko zna odakle. Dakle, oni hoće i žele baš tu veliku slobodu.
Znate li da je u jednoj od tih srušenih zgrada bilo preko 80 nacija! Nisam upućena u to kakve su reakcije bile ovde, ali ja mislim da je svet od tada promenjen. Eto, jedno stravično delo u nekoliko sekundi ili minuta promenilo je svet. Nešto definitivno nije u redu. Planirate li da se vratite u zemlju?
- Hoću, vratiću se. Ovde sam, između ostalog, i da bih se dogovorila oko nekih projekata. Ovde ste poslednjih godina radili u nekoliko filmova, a u Americi uglavnom pozorišne uloge. Nije li to neobičan redosled?
- Razmišljala sam o tome i moram priznati da sam se uželela pozorišta ovde. Publika je publika, ali moja publika je ipak ovde. Nekad kad sam tamo, na kraju predstave pomislim: 'Uh kako bih volela da su ovo videli ljudi u Beogradu.' Nijednog trenutka nisam zaboravila odakle sam, niti imam neku zabunu tipa da želim da budem neko drugi. Inače, osećam da svet polako sve više gleda naše potencijale, a ne naše greške, jer, zaboga, svi imaju greške. Treba da se malo prisetimo stvari u kojima smo dobri. Uverenja sam da ako se skoncentrišemo na dobro, dobro će i da dođe. A ako se mnogo bavimo zlom, ono će biti glavni lik u našem životu.
Tatjana Nježić
