Izvor: Blic, 12.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jugoslavija je cirkus od države
Jugoslavija je cirkus od države
Ništa nije melemnije za ljudsku dušu i narav od kulture i demokratije. One ljude čine boljim, one deluju na daleko i čine više nego što savremenicima izgleda – napisao je Dragoslav Mihailović u nedavno objavljenoj knjizi 'Crveno i plavo' u izdanju NIN-a. Ovaj stvaralac, poznat po delima 'Kad su cvetale tikve', 'Petrijin venac', 'Čizmaši'... kao i knjigama dokumentarne publicistike o Golom Otokua, načinio je izbor iz svojih članaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << govora i ogleda nastalih od 1968. do 1999. godine. Razume se da zbirka 'Crveno i plavo' donosi čitav niz uglavnom angažovanih tekstova o vrućim temama izvesnog trenutka. Sam Mihajlović je, recimo, inicirao stvaranje svojevrsnog odbora za zaštitu stvaralačkih sloboda ponukan hapšenjem pesnika Gojka Đoga radi njegove poezije, da bi znatno kasnije, pred sam raspad Jugoslavije, slučaj je hteo da isti taj odbor štiti njega u slučaju zabranjenog broja 'Književnih novina' zbog njegovog teksta. Bila je to, kaže, poslednja zabrana u kulturi. 'Crveno i plavo' je naslov preuzet od istoimenog teksta govora koji je održao septembra 1998. u Bileći prilkom primanja nagrade 'Svetozar Ćorović'. Kaže, tako, Mihailović da u našoj zemlji postoji crvena internacionala koja je na vlasti, ali postoji i plava, 'kobajagi opozicija koja je takođe obrazovana u komitetima i ideološkim komisijama'.
Koja i kakva internacionala je sada na vlasti?
- Mislim da nije u pitanju nikakva internacionala. Možda ima nekih ljudi iz plave koji su se, da tako kažem, uvukli. Prvi put vidim ispred sebe tim koji je sposobniji nego što su pojedinci. Mi Srbi imamo tu osobinu da smo kao pojedinci lišeni smisla za bilo kakav kolektivni rad, i sada se, evo, pojavljuje tim koji ima taj smisao za kolektivni rad. U knjizi 'Crveni i plavo' ima dosta 'proročkih' momenata. Kakvu im budućnost predviđate, odnosno nama sa njima?
- Hmm... Pa, nama sa njima predviđam u osnovi dobru budućnost, s tim što to ne znači da će sve doći preko noći. Malo se bojim te naše destruktivnosti i želje da svima nalazimo neku manu. U našem narodu postoji jedan veoma brojan i razvijen tip ljudi. To su oni koji sami ne znaju ništa, ali zato smatraju da su oni koji su nešto postigli gori od njih. Nadam se da neće brzo pojesti ovu garnituru i raduje me pomisao da su sa naše političke scene uglavnom nestali oni namrgođeni i ratoborni ljudi. Još 1991. ste govorili da će i treća Jugoslavija propasti. Šta danas kažete na tu temu?
- Za Srbe je vrlo ironično to što glavnu reč u Jugoslaviji vode Crnogorci, a upravo su oni nezadovoljni svojim statusom u državi. To je, priznaćete, ipak ponižavajuće. Ponekad se čudim što pametni ljudi, kao što su Koštunica i Đinđić, ne shvataju da treba prekinuti taj cirkus od države i okrenuti se sopstvenom narodu. Sa druge strane mogu da razumem njihovu bojazan da bi raspad treće Jugoslavije vodio gubljenju Kosova. No, možda je Kosovo već izgubljeno, a mi treba to da shvatimo i da se okrenemo sebi.
U knjizi na nekoliko mesta pominjete Voju Koštunicu koji je svojevremeno, zajedno sa vama, bio u odboru za preispitivanje uloge J. B. Tita. Kako danas gledate na Koštunicu? Da li se promenio?
- Mislim da je on u međuvremenu još porastao, da je sjajan tip koji je stasao u dobrog državnika, i imam puno povrenja u njega. Naravno, uvek se postavlja pitanje da li neki kvalitetni ljudi mogu da propadnu i da se probrcnu, što bi rek˘o narod, pod uticajem i pritiskom vlasti koja ih je zadesila. Mislim da mogu, ali to nije obavezno za svakog čoveka. Već sam u životu sretao ljude koji su imali nekakvu vlast a nisu se uzoholili, i uspeli su da sačuvaju svoju ličnost i dobar karakter. Nadam se da Koštunica pripada tom soju ljudi. Kad već govorimo o 'kvarljivosti ljudi', da li talenat štiti čoveka od te pošasti?
- Ne. Na žalost. Kao što sam rekao u tekstu o Mirku Kovaču, mom nekadašnjem kolegi i prijatelju, talenat može da padne na đubrište. No, to ne znači da su svi talentovani pisci pokvareni i rđavi ljudi. Jednostavno, ima i jednih i drugih. Ali, ispostavilo se da kolega Kovač iz Hrvatske jeste takav. Ta priča o počecima devedesetih i sukobu sa Hrvatskom i drugim bišim republikama motivisala vas je da napišete da srpski narod ne zna šta radi...
- Videli ste i sami da ne zna... A zna li danas?
- Mislim da danas uglavnom zna šta radi, samim tim što je izgurao 5. i 6. oktobar. Te oktobarske promene, kako ih ja vidim, su razlog što se posle dugog niza godina možemo radovati što smo Srbi. Citirajući Andrića rekli ste da je narod posle pobede u većim opasnostima i iskušenjima nego posle poraza. Koja nam je pozicija danas?
- Godine 1918. po cenu užasnih žrtava, podsetio bih i vas vaše čitaoce da smo tada izgubili preko 55 odsto odraslih, punoletnih muškaraca i oko 33 odsto stanovništva, stvorena je Jugoslavija. Jedan ozbiljan državnik nikada sebi ne bi dozvolio tolike žrtve, ali Aleksandar Karađorđević jeste. Jedan sam od onih koji je u tom ratu izgubio ne samo dedu nego i babu. Naime, deda mi je poginuo početkom 1915. na Drini, a baba je ostala u Despotovcu sa četiri dečačića od 5 do 12 godina. I kada je čula da je deda poginuo ona je precrkla. Sva četiri njena sina su, zatim, u životu vrlo teško prošli. Teške priče. Strašne stvari. A zašto? I za vaš život se može reći da je teška priča, naročito u onim godinama koje ste proveli na Golom otoku. Pa ipak, u jednom eseju, vi navodite da svi razgovori o Golom otoku, Jasenovcu i drugim užasnim mestima ljudskog stradanja, moraju biti prevashodno razgovori o ljudskoj prirodi. Da li je čovek životinja?
- Čovek, na žalost, jeste životinja. Nikada se nemojte nadati dobrom od čoveka kao takvog. Međutim, postoje u ljudskom rodu izvanredni pojedinci koji treba da nam čine čast i da ih čovamo kao malo vode na dlanu. Prilog biografiji
Prilikom jednog razgovora o knjizi 'Crveno i plavo'javila se za reč crnokosa gospođa, predstavila se kao prevodilac i poželela da da svoj prilog biografiji Dragoslava Mihailovića. Naime, ona je obavljajući svoj posao svojevremeno bila u Izraelu sa grupom naših pisaca i političara. Po njenim rečima nakon završenog oficijelnog dela neko je pitao gde se u trenutku izgubi Dragoslav?
'Eno ga na obali tuca kamen, a Lule (Antonije Isaković) ga opisuje', odgovorio je Matija Bećković. Tatjana Njezić
