Izvor: Blic, 14.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jovanina, a naša priča
Jovanina, a naša priča
Pred uskršnje praznike Goran Paskaljević je završio je snimanje filma 'San zimske noći' (veći deo producirali su 'Zillion' i 'Nova film') po sopstvenom scenariju koji je pisao zajedno sa Filipom Davidom.
Reč je o neobičnom filmu u kome glavnu ulogu igra devojčica obolela od autizma, Jovana Mitić, što je, za sada koliko je poznato jedinstven slučaj u svetskoj kinematografiji, bar kada je reč o igranim strukturama. Uz Jovanu Mitić >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u filmu igraju Lazar Ristovski, Jasna Žalica, Nenad Jezdić i drugi. Komentarišući činjenicu da su u filmu angažovani i brat Lazara Ristovskog (inače glumac u Subotičkom pozorištu) kao i supruga Danica, Paskaljević navodi da je ova ‘porodična manufaktura’ isključivo njegova odluka. Priča koja se odvija u savremenom trenutku, između ostalog, prati sudbinu čoveka koji se posle deset godina zatvora vraća kući i tu zatiče porodicu izbeglica iz Bosne. Paskaljević za 'Blic' objašnjava kako je došlo do toga da snimi ovakav film:
'Prošle jeseni dosta sam razmišljao o temi autizma. Naime, čitajući literaturu shvatio sam da ne samo pojedince, već i čitava društva - kad ih zahvati panika, kad nastupi raspad sistema - zadesi svojevrstan autizam. Ona, društva, ne vide šta se dešava spolja i oko njih. Dakle, počeo sam da se bavim pitanjem šta je to stvarno autizam. Odlazio sam u ustanove koje se bave time. I, u Kačarevu kod Pančeva, naišao sam na svoju ‘glumicu’, Jovanu Mitić i veoma se vezao za nju i njenu porodicu. Neverovatno koliko joj je posvećena njena majka Rada, i ostali članovi porodice, naravno.' Od autizma, kao što je poznato, nema leka ali da li se to može smatrati vrstom mentalne demencije?
- Ne bih to nazvao mentalnom demencijom, to je stanje gde vi živite u svom sopstvenom svetu i imate malo komunikacija sa okruženjem. Neki od njih ne govore uopšte, potpuno su zatvoreni a neki imaju komunikaciju kad hoće i kako hoće. I da budem iskren, ponekad im zavidim.
Kako je, zapravo, teklo snimanje?
- Moram reći da je Jovana prelepa devojčica koja ima taj eholaličan govor, ponavlja jedne te iste reči u neprimerenim situacijama. Nisam imao sredstva ali sam imao jaku želju da napravim taj film, pa sam uronio u problem i, uz ostalo, 'inficirao' i Lazu Ristovskog. Počeli smo sa našim parama, zatim nam je pomogao i RTS, a bilo je i drugih sponzora. To nije skup film, radili smo ga DVD kamerama. A čak i da smo imali veća sredstva ne bismo mogli da radimo drugačije, upravo zbog Jovane. Projekat je prerastao u ozbiljan film, veoma ozbiljan po zahvatu, po bogatstvu scena, po fantastičnom radu cele ekipe... Rekao bih da smo uspeli da napravimo značajan film sa relativno malim sredstvima. Da li je reč o spoju dokumentarnog i igranog filma ili?
- Koliko je meni poznato nikad niko u svetu nije radio film sa pravom autističnom osobom. Meni Jovana igra glavnu ulogu, znači to je nešto potpuno posebno. I jeste spoj dokumentarnog i igranog u okviru jedne vrlo čvrste igrane strukture. Upoznao sam je veoma dobro pre nego što sam počeo da snimam, tako da sam barem približno mogao da pretpostavim kako će i kada reagovati. Bivalo je da mi spremimo kompletnu scenu, dovedem je pred kamere, ali ona radi onako kako ona hoće. Dakle, film je sastavljen iz brojnih prizora koji su se dogodili pred kamerama i prepun je emocija. Tokom rada ona se navikla na nas. Njena majka i stručnjaci koji su pratili sve to su nam rekli da je Jovana napredovala družeći se snama. Čak ja imam osećaj da je bila svesna šta radi, na neki svoj način. A metafora o autističnom društvu?
- Često se govorilo da je Milošević autističan, i sâm sam to prihvatao. Međutim, danas kad to izgovorite vi zapravo vređete roditelje te dece. Ta metafora i u svetskim razmerama postoji. Lično, mislim da ne može celo društvo biti autistično. Pre možemo govoriti o metaforičnoj autističnosti nekih naših političara. Zatim, kod nas jedan veliki deo birača sledi pobednika bez obzira šta on nudi, makar usledile katastrofe po uobičajenom redu, i tu se metaforično može govoriti o autizmu. 'Bure baruta' je imalo krivicu kao lajt motiv; šta je latmotiv ovog filma?
- Ovaj film vrlo spontano sugeriše poruku: probudite se, probudite se! Možda je to i neke poruka našem društvu da se jednom probudi i da shvati kako je svaki čovek odgovoran za svoj život. Nema posle rečenice: Nismo znali. Tatjana Nježić
