Izvor: Vostok.rs, 18.Jul.2021, 17:00
Jesu li Nemci pobeđivali Crvenu armiju posle Staljingrada?
Posle sloma Vermahta kod Staljingrada otpočeo je period sjajnih pobeda sovjetskih trupa i on je trajao sve do kraha nacističke Nemačke u maju 1945. godine. Pa ipak, Nemcima je s vremena na vreme polazilo za rukom da ozbiljno uzdrmaju Cvenu armiju, piše Russia beyond.
„Polarna zvezda“
Rusija, Demjanski džep.
Nemački savezni arhiv (Bundesarhiv)
Posle trijumfa u Staljingradskoj bici sovjetska komanda je shvatila da je kucnuo čas za konačni obračun i slom neprijatelja na svim frontovima. Stoga je 10. februara 1943. godine na severozapadu SSSR-a pokrenuta velika operacija „Polarna zvezda“ sa ciljem da se nemačke trupe Grupe armija „Sever“ odbace od Lenjingrada i potpuno unište.
Isto toliko važan zadatak bila je likvidacija takozvane Demjanske izbočine koja je zašla duboko u položaje sovjetskih trupa. Crvena armija je godinu dana bez uspeha napadala to opasno područje, sa kojeg je Vermaht mogao ugroziti sovjetsku pozadinu.
Ofanziva sovjetskih trupa vrlo brzo je pokazala da nije lako za kratko vreme doći do granica Sovjetske Estonije i da su takva očekivanja bila previše „ružičasta“. Sovjetska vojska nije obavila odgovarajuće pripreme i izviđanja, pa je naišavši na žestok otpor ukopanog neprijatelja podnela velike gubitke i sa velikim naporom veoma sporo napredovala.
Zadatak da se odseče Demjanska izbočina i opkoli tamošnja 16. nemačka armija realizovan je samo delimično. Izbočina je na kraju likvidirana, ali su Nemci uspeli da blagovremeno povuku svoje trupe na unapred pripremljene odbrambene položaje.
Početak ofanzive na Lenjingradskom frontu, 1943.
Vsevolod Tarasevič/Sputnik
„Polarna zvezda“ je koštala Crvenu armiju 280.000 ubijenih i ranjenih vojnika (Nemci su izgubili preko 78.000 ljudi). Do aprila su Sovjeti napredovali svega nekoliko kilometara i zato su bili prinuđeni da obustave ofanzivu.
„Posle sjajnih pobeda na Donu i Volgi neuspesi na ovom frontu su nam veoma teško pali“, napisao je maršal artiljerije Nikolaj Voronov: „Jasno je bilo da ovde nije trebalo pokretati veliku operaciju. Našoj moćnoj tehnici je potreban prostor, a ovde se ona zaglibila u močvarama. Ponovo se u duši skupljala ljutnja na one koji prave lepe planove operacija, a ne potrude se da prouče teren, saobraćajnice, klimu... Mi smo osuđivali sopstvenu tehniku na propast, gubili mnogo ljudstva i nebrojene količine municije na pravcima gde očigledno nije bilo nikakve perspektive“.
Treća bitka za Harkov
Oslobađanje Harkova. Sovjetska pešadija ispred zgrade Gosproma.
Arkadij Šajhet/russiainphoto.ru
Crvena armija je 16. februara 1943. godine potisnula neprijatelja i ušla u Harkov, veliki industrijski centar Sovjetske Ukrajine. Ovom gradu, međutim, nije bilo suđeno da dugo uživa u stečenoj slobodi.
Nemci su pregrupisali snage i 4. marta uz podršku avijacije prešli u veliku kontraofanzivu. Iscrpljene sovjetske trupe nisu mogle da zadrže taj siloviti napad i počele su brzo da se povlače sa položaja, da bi se 11. marta jedinice 2. tenkovskog korpusa SS probile do centra grada.
General Pavel Ribalko, koji je rukovodio odbranom Harkova, podneo je generalu Filipu Golikovu, komandantu Voronješkog fronta, ovakav izveštaj: „Stvara se kritična situacija. Ja neću moći da zadržim grad snagama 19. streljačke divizije i 17. brigade NKVD-a koje nisu dovoljno ubojite. Rezerve nema. Neprijatelj može da preseče sve odstupnice. Municija je na izmaku, goriva nema. U gradu imam preko 3.000 ranjenika. Ne mogu da ih izvedem iz grada... Neprijatelj koncentriše snage za napad i zauzimanje grada“.
Rusija, Harkov, vojnici nacističke divizije Waffen-SS sa tenkovima Panzerkampfwagen IV.
Nemački savezni arhiv (Bundesarhiv)
Nemački tenkovi su 13. marta prodrli u pozadinu 3. sovjetske tenkovske armije i tako stvorili situaciju u kojoj ona može biti opkoljena. „Reč ’Harkov’ je magično privlačila vojnike i oficire srednjeg ranga“, sećao se komandant Grupe armija „Jug“, feldmaršal Erih fon Manštajn: „Tenkovski korpus SS je hteo ’svome fireru’ da pokloni ponovo osvojenu prestonicu Ukrajine (Harkov je do 1934. godine bio glavni grad USSR – prim. Russia Beyond) kao znak pobede i zato se najkraćim putem probijao prema njemu“.
Posle neuspešnog kontranapada sovjetske trupe su dobile naređenje da se probiju iz Harkova. Jedinice Crvene armije su do 17. marta u odbrambenim borbama izgubile preko 86.000 vojnika, što pobijenih, što ranjenih, i učvrstile su se na položajima na istočnoj obali reke Severni Donjec, 30 kilometara od grada.
Nemci su ponovo uspostavili kontrolu u Harkovu i Belgorodu. Međutim, tada je već počelo prolećno topljenje snega pa su putevi bili blatnjavi, a pristigle su i sovjetske rezerve, tako da neprijatelj nije mogao da nastavi napredovanje. Intenzivnija borbena dejstva na ovom delu fronta su obustavljena. Obnovljena su posle nekoliko meseci, 5. jula, kada je počela nemačka operacija „Citadela“.
Bitka kod Baucena
General Karolj Sverčevski.
Archive photo
Poslednji trijumf u Drugom svetskom ratu Nemci su proslavili u Saksoniji u aprilu 1945. godine. Severnije od tog područja sovjetske trupe su već krenule u ofanzivu na Berlin, a ovde su u pravcu Drezdena napredovale jedinice 52. armije i Druga poljska armija.
Prvobitno se ofanziva sovjetskih i poljskih trupa odvijala veoma uspešno. One su 16. aprila forsirale reku Nisu i probile neprijateljsku odbranu, a tri dana kasnije su krenule u juriš na strateški važan grad Baucen. Ubrzo su se u okolini Drezdena pojavili tenkovi Prvog poljskog tenkovskog korpusa.
Drugom poljskom armijom je komandovao general Karolj Sverčevski. On je toliko žarko želeo da upravo Poljaci zauzmu drevni nemački grad da nije obratio pažnju na ozbiljne probleme koji su iskrsli u njegovim jedinicama. Naime, komunikacije su bile suviše razuđene, a tenkovske i mehanizovane jedinice su se u žaru proboja previše odvojile od svoje pozadine.
Nemci su odmah iskoristili tu grešku. Neočekivano su napali oslabljena krila poljskih trupa i 21. aprila su opkolili glavninu Druge poljske armije i nekoliko sovjetskih jedinica.
Tenk JS-2 (ruski IS-2) iz redova poljske vojske koji su zarobili Nemci.
Archive photo
Sverčevski nije na vreme sagledao razmere katastrofe koja se bliži i nastavio je ofanzivu na Drezden. Na kraju je komandant Prvog ukrajinskog fronta, maršal Ivan Konjev, morao lično da se umeša i zaustavi trupe. Jedan poljski oficir je kasnije ljutito prokomentarisao ove događaje: „Mora da je Sverčevski bio pijan kada je komandovao“.
Opkoljene poljske i sovjetske jedinice su se dugo i teško probijale iz obruča na istok. Na kraju je Druga poljska armija izgubila preko 18.000 ljudi (ubijenih, ranjenih i nestalih bez traga), što je bila petina njenog ljudstva. Gubici sovjetskih i nemačkih trupa nisu poznati.
Nemci su ipak uspeli da nastave ofanzivu i udare po krilu sovjetskih trupa koje su jurišale na Berlin. Zaustavile su ih sveže rezerve koje su u međuvremenu pristigle. Pa ipak, Crvena armija je morala privremeno da odustane od zauzimanja Drezdena. Taj grad je dospeo u njene ruke tek 8. maja, na samom kraju rata.
Boris Jegorov, Russia beyond
.jpg)
