Izvor: Blic, 31.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jesam veliki jugonostalgičar, pa šta onda
Jesam veliki jugonostalgičar, pa šta onda
Volim da dolazim i u Beograd i uopšte na ove prostore gde sam dosta radio. I rado se sećam onih godina kada smo skupa, iz cele bivše Jugoslavije, dolazili u Niš, kada je Festival trajao po 14 dana, a posle toga nam je isto toliko trebalo da se lečimo (smeh). Meni mnogo znači to što ti kontakti, bar u mom slučaju, nisu izbrisani. Kultura je ta koja mora spajati, a ne razdvajati. Proglašen sam u svojoj sredini jednim od najvećih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jugonostalgičara, ali ja to i jesam, bar u ovom kulturološkom smislu - rekao je, u razgovoru za 'Blic', poznati glumac Radko Polič, koji je po glasovima publike proglašen i za glumca četvrte festivalske večeri i za glumca 37. filmskog festivala u Nišu.
Dodao je potom kako je zbog zdravstvenog stanja otkazao mnoge poslove, čak i ulogu u 'Hazarskom rečniku' Tomaža Pandura, a da je zadržao samo lik ludaka u 'Kralju Liru' koji radi na Brionima.
Inače, film 'Država mrtvih', u kome Polič tumači glavnog junaka, poslednji je film jednog od najvećih jugoslovenskih filmskih reditelja, Živojina Pavlovića. Reč je o priči koja prati zastavnika, Slovenca, Janeza Kranjeca, koji po otcepljenju Slovenije iz Jugoslavije, napušta svoj rodni kraj. Njemu i njegovoj ženi Makedonki, desetogodišnjim bliznakinjama i 20. godišnjem sinu dodeljena je soba u samačkom hotelu u Beogradu. Nešto kasnije priključuje im se i najstarija ćerka koja je trudna i udata za srpskog vojnika, koji je ostao u Bosni da se bori za svoj narod. Tako, Janezova drama prerasta u tragediju. Neočekivano je oteran u penziju, njegova žena postaje gotovo luda. Sin mu odlazi putem kriminala, a bliznakinje se dave u reci. Jedino najstarija ćerka se brani na svoj način i ipak ne priznaje poraz. Život penzionisanog zastavnika vodi dotle da radi kao vratar u beogradskom restoranu. Istina, on biva ponovo u uniformi, ali... Koliko ste svojih, recimo jugonostalgičarskih razmišljanja, pronašli u tom liku zastavnika JNA, Janezu?
- To je uloga u kojoj sam našao deo svog razmišljanja. Možda čak i deo osećanja i doživljavaja čitavog raspada. Hteo sam, zajedno sa Živojinom Pavlovićem, da napravim, da dočaram lik običnog čoveka koji eto, nosi uniformu. Lik koji je zaista bio zatečen tim raspadaom Jugoslavije. I u to nije mogao, odnosno teško je poverovao. Ali, radili smo to kako rekoh, iz ugla običnih ljudi. Trudili smo se da se distanciramo od suve politike. Ali, stalno mi u glavi ostaju reči tog Janeza koji kaže: 'Zakleo sam se jednoj državi, zakleo sam se jednoj zastavi, zakleo sam se jednom čoveku, i na tome ostajem'.
Da li vi lično tako mislite?
- I privatno se kunem samo u ono što je pošteno, ono što vredi, u ono što može stajati. Da li vi to na neki svoj način ignorišete činjenicu realnog političkog konteksta?
- To što smo se raspali, o tome neka drugi razmišljaju. U biti, na kraju krajeva, mi ipak ostajemo zajedno, hteli ne hteli. Eto, bio sam u Puli, bio sam na Brionima, odlazim u Zagreb, snimam u Splitu, idem u Herceg Novi, sad sam u Nišu... Dakle, taj prostor, bar kulturološki postoji. Mi smo zajedno! A to što političari rade - neka rade i dalje, kako im volja, ali daj Bože da prođe bez krvi. Svojevremeno su vas, pre svega u vašoj sredini, optuživali da ste veliki jugonostalgičar. Da li je taj trend prisutan i dalje?
- Jeste. Još uvek me optužuju, ali uglavnom zbog toga što nemam dlake na jeziku. Kažem ono što mislim, a ono što mislim je to da ovaj prostor na kome mi živimo, na kome smo živeli, ‘ajde da kažemo od Triglava do Đevđelije, on će se kad-tad opet spojiti. Ako ništa drugo, mi ćemo morati živeti zajedno. Jer, ne možemo, zaboga, napraviti ovde neke kineske zidove. Govorite li vi to na neki način proročki o ovim prostorima?
- Ovako gledam ja na to: recimo, mi smo kao Slovenija nezavisni. Imamo svoju državu. Ali ni jedan od suseda nas ne voli, ni Italijani, ni Austrijanci, ni Mađari, čak ni Hrvati. Znači, nešto je naopako. Ako bi bili zajedno, logično je da bi nas drugi gledali kao mnogo jače. Ono što ja smatram i što bismo mogli reći svim tim zajednicama koje nas okružuju, to je da smo mi vrlo jaka država, iako smo trenutno nekoliko država. Ja to neću doživeti, ali, kad-tad, budite sigurni, ovaj prostor će se na neki način ujediniti. Tatjana Nježić
