Izvor: Politika, 06.Nov.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jerihon-3 protiv šahaba-3
Iran i Izrael: od bliskih saveznika u vreme dinastije Pahlavi do ogorčenih protivnika od vremena dolaska Homeinija
Na jednoj strani Iran, naslednik velikog Persijskog carstva, kolevka arijevaca i Zaratustre a potom i šiitskog islama koji jedino sebe smatra pravovernim. Posvećeni izvoznik islamske revolucije koja, tvrde, ne pripada samo Iranu ili Bliskom istoku, već čitavom svetu.
Na drugoj Izrael, od boga odabrani narod, kolevka judaizma. Poznati izraelski novinar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Josi Klajn Halevi pisao je da „milijarde ljudi koji su živeli, patili i umirali nisu ništa više nego ’dodaci’ velike jevrejske drame“ i da je „ljudsko iskustvo“ zapravo „jevrejsko iskustvo“.
Na jednoj strani konzervativni iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad, jedan od „studenata“ koji su 1979. zauzeli američku ambasadu u Teheranu, bivši revolucionarni gardista fanatično odan legatu imama Homeinija, zakleti neprijatelj Amerike i Izraela.
Na drugoj, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, premijer najdesnije vlade u izraelskoj istoriji, posvećeni učenik pionira cionizma Vladimira Ze’eva Žabotinskog koji je bio skloniji oružju i teroru nego diplomatiji i pregovorima, bivši vojnik prebačen u političare koji povodom Irana vuče analogije s vremenima Hitlera: „Godina je 1938, a Iran je Nemačka“.
Na jednoj strani Islamska Republika s misterioznim nuklearnim ambicijama, zemlja koja poriče Holokaust i plamteći preti da će spržiti „rasistički“ Izrael i zbrisati ga s lica zemlje. A ona obećava da će, u slučaju da bude napadnuta, žestoko uzvratiti raketama po jevrejskoj državi i blokirati Hormuz, kojim prolazi veliki deo svetske nafte.
Na drugoj strani država Izrael, jedina nuklearna sila Bliskog istoka, odrasla na rečima Moše Dajana: „Izrael mora da bude poput besnog psa, suviše opasan“, ili Arijela Šarona: „Pustimo da drhte, pustimo da nas nazivaju ludom državom. Pustimo ih da shvate da smo divlja zemlja, opasna po svoje okruženje, nenormalna, da možemo da poludimo, da možemo da podivljamo i spalimo sva naftna polja Bliskog istoka ili da tek tako možemo da započnemo treći svetski rat“.
Na jednoj strani iranski projektili „šahab-3“ usmereni ka srcu Tel Aviva, na drugoj izraelske balističke rakete „jerihon-3“ okrenute ka Iranu.
Iran i Izrael: od bliskih saveznika u vreme dinastije Pahlavija do ogorčenih protivnika od vremena dolaska Homeinija na vlast. Dve države koje su pre pola veka radile na zajedničkom projektu nove rakete, danas raketama prete jedna drugoj, a njihovo neprijateljstvo moglo bi ponovo da zapali čitav Bliski istok.
Mogućnost da Izrael napadne Iran ne bi li Islamsku Republiku sprečio da proizvede atomsku bombu ponovo se aktuelizuje iako Teheran uporno demantuje da ima vojne nuklearne ambicije.
Situacija se opasno zaoštrava kako se dolazeće nedelje približava izveštaj Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) koji, očekuje se, sugeriše da je Iran sve sposobniji da proizvede nuklearnu bombu.
Sem iranskih demantija, ni IAEA, ni CIA nemaju konkretne dokaze da Iran hoće bombu. To navodi na poređenje sa situacijom koja je prethodila američkoj invaziji Iraka 2003. Iračko oružje za masovno uništavanje, upotrebljeno kao casus belli, nikada nije pronađeno. Posledice rata bile su katastrofalne.
U sredu je javljeno da premijer Netanjahu traži podršku kabineta za vojni udar na Iran zbog „direktnih i teških pretnji“. Istog dana, iz baze Palmahim izvršena je proba balističke rekete sposobne da nosi nuklearnu bojevu glavu, a izraelsko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je njeno vazduhoplovstvo na Sardiniji završilo jednonedeljnu vežbu „operacija u prostranoj stranoj zemlji“.
Izrael je u četvrtak održao masovnu vežbu simulacije raketnog napada oko Tel Aviva. Iako armija tvrdi da se radi o redovnim aktivnostima civilne odbrane planiranim pre više meseci, mnogi ih stavljaju u kontekst napada na Iran koji je najveća „egzistencijalna pretnja“ jevrejske države.
Onda je načelnik združenog iranskog Generalštaba Hasan Firuzabadi, ne slučajno, iskoristio priliku da, govoreći o Siriji a misleći na Iran, kaže da bi svaki napad učinio da „svi muslimani ustanu, što bi u tom slučaju značilo da od SAD i cionističkog režima ne bi ostalo ništa“.
Teheran uzvraća da se sprema „za najgore“ i poručuje Amerikancima da bi trebalo „dva puta da razmisle“ pre nego što pređu na „kolizioni kurs“.
Izraelska desnica dugo ponavlja da su sve opcije u igri. Što znači i vojna. Koliko je opsesivni strah Izraelaca realan da bi rizikovali napad na Iran koji bi, bez sumnje, zapalio Bliski istok i imao globalne posledice?
Mnogi u Izraelu – 41 odsto naspram 39 po istraživanju lista „Haarec“ – procenjuju da je bolje biti preventivan, i po cenu greške, nego dopustiti da situacija izmakne kontroli.
Atmosfera je sve užarenija. „Na Bliskom istoku moguća je situacija u kojoj bi Izrael morao da brani svoje vitalne interese na nezavisan način, bez da se obavezno oslanja na druge snage, regionalne ili druge“, kaže izraelski ministar odbrane Ehud Barak.
Svakome je jasno da ovo nije jun 1981. kada su izraelski avioni uništili nuklearni reaktor u Iraku. Niti je 2007. kada su napali neidentifikovana postrojenja u Siriji. Danas su u Izraelu svesni da bi Iran svakako uzvratio raketama koje svakodnevno usavršava, da ne govorim o udarima iranskih saveznika: Hezbolaha u Libanu i palestinskog Hamasa kojima je jevrejska država bliska meta.
Barak Obama je, useljavajući se u Belu kuću, ponudio dijalog Irancima, ali je ubrzo zastao. Kao što je brzo zaboravio na ono što je Arapima, i muslimanima širom sveta, poručio tokom govora na Kairskom univerzitetu, tako je sada nastavio s politikom zaoštravanja sankcija ajatolasima u Teheranu.
Ipak, uoči novembarskih izbora 2012, Obama nije spreman za novu provokativnu vojnu avanturu, četvrti rat u jednoj deceniji. Bez obzira na to što u Vašingtonu kažu da je Iran veća pretnja od Al Kaide.
Dovoljno je, međutim, jastrebova koji bi izveštaj IAEA želeli da upotrebe kao povod za „humanitarnu intervenciju“ koja čovečanstvo treba da spase od (nedokazane) iranske opasnosti.
U jedno sam siguran. Iran nije Irak. Ponajmanje Libija. Sankcije mu nisu mnogo naudile. Čak ni prošlogodišnji problematični udar kompjuterskim virusom koji su, veruje se, SAD i Izrael sabotirali rad centrifuga koje Iran koristi za obogaćivanje uranijuma.
Najvažnije je obnoviti pregovore o spornom iranskom nuklearnom programu. Teheran ima moralnu obavezu da se uključi. Zapad motive za sukob ne može da traži u međunarodnom pravu koje ne zabranjuje obogaćivanje uranijuma.
Treba učiniti sve da se katastrofalni rat ne približi.
Jevreji su imali barem dva i po milenijuma da nauče ko su Persijanci. Velika bi bila greška da ih istoriji uči nepredvidljivi Netanjahu.
Boško Jakšić
objavljeno: 06.11.2011
