Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Nov.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Živa usta ne govore
Koliko čovek mora biti očajan da sabratu u nevolji zašije usta i da sabrat njemu to isto učini? A pre toga obojica, sa stotinama drugih, satima i danima drže glave na železničkim šinama?
A pre toga u ruksak spakuju čitav život, uprte decu i roditelje, ko ih još ima, braću i sestre, pa krenu na težak put u potrazi za nešto mirnog života i rada od kojeg se može živeti?
Štura vest glasi – zbog odluke makedonskih vlasti da ne propušta ekonomske migrante, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << više njih iz Irana, Kurdistana i Pakistana zašilo je sebi usta iglom i koncem. Time žele da poruče kako ne odustaju od svojih namera da otputuju u neku od zemalja Evropske unije, preneli su u ponedeljak mediji. Dodatak u utorak je – štrajk glađu svih koji su se posle šina latili igle i konca.
Osim gole informacije, sa lica mesta ima i nešto reporterskih zapisa. Ali, živa usta ne govore, bar ne rečima. Oni su velika statistička greška; za svet u koji hrle nisu izbeglice – oni su ekonomski migranti. Od suseda iz okruženja razlikuje ih samo to što im bombe ne padaju na glavu svakog dana i što ih ne raznose džihadisti u samoubilačkim napadima. A padale su bombe koliko juče, letela su i deca u vazduh; padaće bombe i sutra, raznosiće ih sunarodnici. Umiraće od “prijateljske” i neprijateljske vatre.
Ako ne ostave glave zašivenih usta kod Đevđelije.
Nema spora da je Evropa suočena sa nesagledivom krizom koja ima dva kraka – terorizam, čija se razorna snaga pokazala 13. novembra u Parizu i traje nesmanjenom žestinom, šireći i pretnje i strah u Francuskoj, ali i daleko van njenih granica. Drugi korak je izuzetna izbeglička kriza, koja je još ovog leta poprimila razmere seobe naroda.
Izbeglička kriza je, dabome, ne samo drugi krak, nego i drugo lice stalnog ratovanja na Bliskom Istoku; dugog, teškog i razornog unutrašnjeg osvajanja, ali isto tako dugog, teškog i razornog spoljašnjeg uterivanja demokratije. Bez šatl diplomatije, bez milosti za usputne žrtve.
Evropa i Amerika su se odavno svikle na samoubilačke napade “tamo dole”, žrtve su dugo samo brojevi, a njihovi ništavni životi tek usputno opravdanje za invaziju, intervenciju, odmazdu, kaznu. Iako je zvučao prekorno, Bašar el-Asad je bio u pravu kada je posle Pariza rekao da u Siriji već godinama tako žive. I u Avganistanu, Pakistanu, Kurdistanu, Iraku... I, naravno, u Turskoj.
Neizvesnost koja na izbegličkom putu čeka reku prestrašenih ljudi nije laka, ali izgleda manje strašna od izvesnosti pune eksploziva. Čak i pored rastuće ksenofobije – na nesreću, ne bezrazložne – čak i pored pojačanih mera bezbednosti pošto se, nesumnjivo, među migrante uvlače i teroristi. Napokon, čak i pored urušavanja svih tekovina civilizacije, pre svega osnovnih ljudskih prava na život i slobodno kretanje. Uprkos svemu tome, neizvesnost evropskog zapada manje je teška od bliskoistočne i severnoafričke izvesnosti.
To je još jedna nova lekcija koju zapadne demokratije moraju da savladaju. Inače, svaka će granica južno od šengena postati Đevđelija.
