Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Maj.2017, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Ramuš i Talat, dve priče
Ramuš Haradinaj, kao stara zvezda, i Talat Džaferi, kao nadolazeća, najčešće su pominjana imena sa Zapadnog Balkana ovih dana.
Ne samo među nama i njima već i van ovog političkog vilajeta, premda se i ovde i u najbližem susedstvu množe i druge opasne političke i ratne teme. Haradinaj, jasno, posle odluke francuskog suda da ga ne izruči Srbiji koja ga već dugo goni za ratne zločine, a Džaferi kao zalog smirivanja teškog makedonskog “proleća” koje zalazi u >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << treću godinu.
Sem albanskog etničkog porekla, akterima novih političkih storija zajednička je prošlost u ratnim snagama etničkih Albanaca s kraja 20. i početka 21. veka na Kosovu i teritorijama van Srbije koje bi obuhvatio projekt poznat kao “velika Albanija”. Koji je nešto pre Haradinajeve i Džaferijeve repromocije javno nanovo potegao najveći albanski politički star Edi Rama. No, te kockice, nabijene ne samo političkim dinamitom, relativno se lako slažu, a podupiru ih poratne zavidne političke karijere Haradinaja kao premijera Kosova, Džaferija kao ministra odbrane Makedonije i Rame kao stuba stabilnosti regiona.
No, iz baš takvog mozaika kockice lako mogu da iskoče kao bumerang, što je već golim okom vidljivo, mada struje ne idu istim trasama. Nasilnički pir u Sobranju podržala je samo zvanična Moskva, pa je Talat Džaferi važan deo budućnosti koja se stvara. Srbija je pak na dobrom putu da sebi izmakne jednu od najvažnijih EU-podrški, francusku, makar i mlaku, koja obuzeta drugim krugom predsedničkih izbora kao da ne primećuje diplomatske i nediplomatske čini Beograda.
Nije spor u tome da li Francuska misli da je Haradinaj nevin i kao takvog ga štiti, što joj Beograd nespretno spočitava, ne uvažavajući osnovna pravila funkcionisanja moderne demokratije u kojoj je sudstvo nezavisno i nedodirljivo. Ne, stvar je u notornoj činjenici da u Srbiji nije vagano koliko je sopstvene krivice u tome što Haradinaj neće stići do suda u Beogradu, i političkih i procesnih grešaka kojima se opet anulira njegova nesumnjiva prošlost – učinak komandanta koji nije prezao od svakakvih ratnih zločina u nastojanju da Kosovo postane republika. I potom da se svedoci tih nastojanja eliminišu. I, napokon, novih ratnih pretnji.
Što sve zločine, razume se, ne poništava, ali i ne približava poželjnom epilogu. Sudskom.
Van svih razmišljanja ostaje notorno pitanje šta bi se zaista dogodilo da je Haradinaj postao abonent ovdašnjeg pritvora i suda? Prostije, ima li heroja i u Srbiji koji bi na delu proverio koliko Kosovo ima snage da gotovo somnambulne Haradinajeve pretnje o ratu sprovede u delo i ima li u Beogradu snage da se odgovori nečemu tako opasnom? Ili je i Prištini i Beogradu jasno da bi se taj eventualni rat sveo na progon preostalih Srba, što na koncu ne odgovara ni jednima ni drugima, ako treba poimence ni Aleksandru Vučiću ni Hašimu Tačiju, a ni posrednicima u briselskim pregovorima koje oni vode. Sve, nažalost, manje zbog ljudi koji bi stradali, više zbog politike.
Izgleda je da samo Haradinaju to bilo jasno jer je i Beograd i Prištinu doveo u stupicu, koju je sam ponovo izbegao. Džaferi i nije bio u stupici jer je očito poželjan saradnik svima u Makedoniji, nekima pre, nekima kasnije; još manje je to Rama jer se bez njega ne može zamisliti stabilnost vrijućeg Balkana.
