Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Dec.2017, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Kapisoda sindrom i drugo nasilje
Koliko je još žrtava potrebno da se nauči osnovna lekcija – za borbu protiv svakog nasilja, pa i porodičnog, prevencija je važnija od reakcije? I da ona nije ekskluzivni posao jedino onoga što zovemo imenom država već svakog ponaosob, počev od sopstvene kuće preko vrtića, škole i ulice, posla i kafane do interneta, parlamenta i medija.
Da, i parlamenta jer svako ko vidi kako poslanici većine treniraju strogoću nad poslanicima manjine ima dobar alibi za vređanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prebijanje, pa i ubijanje slabijih.
Da, i medija jer svaki labilni muškarac koji na televiziji s nacionalnom frekvencijom sluša nadristručnjake, od kojih neki imaju i diplome doktora, o ljubomori kao najčistijem obliku ljubavi, žen(etin)ama koje neprestano zvocaju jadnim umornim muževima ili onima koje patološki vole nasilje, dobije dobru inspiraciju za – akciju. Koju onda učvrsti prelistavanjem opskurnih portala i tiražnih tabloida u kojima je žena predstavljena prevashodno kao objekat za ispoljavanje različitih muških frustracija, od nimalo nežnih seksualnih fantazija do teškog nasilja. U različitim oblicima i na različitim mestima.
Baš kao što i dete zagledano u morbidne kompjuterske igrice, bizarne rijaliti programe i društvene mreže kojima najčešće epitet društvenih uopšte ne priliči, pomisli da je gola sila jedini zakon.
A onda se pune stupci crne hronike.
Za samo dva dana ubistvo i samoubistvo na kućnom pragu i pokušaj ubistva i samoubistva na ulici, tokom ove godine čak pet takvih slučajeva sa deset žrtava. Uz žrtve Kapisoda sindroma – poznatog manekena koji je pre bezmalo osam godina u nastupu ljubomore ubio svoju devojku pevačicu Kseniju Pajčin i sebe – tu je još 25 ubijenih žena i dvoje dece stradale od teške roditeljske ruke; po svoj prilici do isteka godine premašiće se prošlogodišnja statistika sa 31 ubijenom ženom. U onom što se gotovo umilno krsti pridevom dobrote – porodično. Nasilje. Pri čemu ne treba zaboraviti da je, posle stupanja na snagu Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja sredinom godine, policija intervenisala u čak 6.000 slučajeva i logično postaviti pitanje koliko bi još crnih dosijea bilo da nije?
Tu su i desetine dece koju su njihovi obesni vršnjaci mučili i muče bez ikakvih posledica, uz ovacije navijača i kačeći potom svoje “uspehe” na sve dostupne profile. Uz gotovo svakodnevne žrtve obračuna kriminalnih klanova koji, uključujući tzv. ekstremne navijačke grupe, svoje pripadnike vrbuju baš među onom decom stasalom u nasilju i spremnom da ga svakodnevno upražnjava. U čoporu ili solo. U porodičnom, uličnom, školskom, medijskom, političkom, sportskom – svejedno kojim redom se vrste nasilja nabrajaju, njihova sprega je uočljiva na prvi pogled.
Činjenica – ako se vratimo porodičnom i partnerskom nasilju – da su se neki od nasilnika sa kućnog praga posle ubistva ubili, ne ublažava gorčinu; štaviše, dodatni je dokaz u kakvom mikro i makro svetu su živeli i oni sami i njihove porodice. I zašto je važno da svi, počev od države do svakog pojedinca i institucije, budu na suprotnoj strani od nasilja.
